Zlatna vrata
Jadranska vaterpolo liga
Jeanput san dakle bila ka u nekoj poluvezi sa jednin šta nije živija u mome gradu, pa nan se veza najvećim dilom odvijala priko telefona.
Zva bi me ujutro da me probudi, navečer da mi poželi laku noć.
Inače ne volin puno pričat na telefon, ali kad san u krevetu, mogu podnit. U krevetu se sve lakše podnese.
I sve se to lipo odvijalo, do jedne večeri.
Pričamo mi tako, pričamo. Imala san običaj ispričat mu cili svoj dan, di san bila, šta san radila, a on me je uvik pažljivo sluša.
Tu kobnu večer, taman ja njemu u detalje pričan kako san kuvala juvu od povrća po novon receptu šta mi ga je prijatejica iz srednje škole dala, a koju san sasvim slučajno srela kad san se vraćala sa prosvjeda i koja se bila udala za prvog susida od moje matere tamo na otoku, a koji je bija 2 godine u ratu i otkad se vratija nije više bija isti čovik, ka šta je lipo reka njegov ćaća koji je radija u istoj firmi u kojoj...... kadli me on najeanput prikine i upita:
„Šta imaš na sebi?”
Malo san zastala, incukala se, bogati šta mu je sad. Nisan mu još ni po recepta ispričala, ali dobro. Pa odgovorin:
– A, iman dvi deke i inbotilju
– Ne, mislim, u čemu si?
– Pa, u krevetu, irudati, u čemu ću bit?
Na to on , čini mi se malo iživcirano, drekne:
– Ma pitam te što si obukla na sebe za spavanje!!!
– Ahaaa… to? A obukla san pidžamu, ka i svaku večer, bogati!
Kakvu...?
– Kakvu? Pa od flanela, e. Znaš, te su najtoplije, to mi je još moja baba savitovala, ona ti je uvik kupovala samo pidžame i spavaćice od flanela, kaže, ćerce, ništa tako ne grije bubrige ka kvalitetan flanel, a pogotovo zimi kad…
– Ma kakvi je DEZEN?!? To mi reci!!!!
Jebenti, šta mu je, pomislin ja. Ali muškima triba ugodit, kažu mi prijatejice, čak i kad nam se njihovi zahtjevi činu malo ka… čudni.
– Vako, ova na meni je sa medvidima, plavin, a iman ti još dvi za zimu, jedna je sa žutin cvitićima, ne znan jesu li tratinčice, više mi bacaju na nevene i iman jednu na žuto-zelene balune i sa nekin točkicama…
– Dosta!!!! Dosta, umukni!
Ja bidna umukla. Ne dišen. I mozgan, di san falila. Biće mu se ne sviđaju medvidi ili cvitići? Neki muški su osjetjivi na to kako in se ženske oblaču, znan to.
Za razliku od mene, on je disa. I to malo jače nego šta inače diše. Taman san ga tila upitat da je li to uvatija kakvu priladu, kad on promrmlja:
– Je l’ bi volila da sam sad tu, kraj tebe...?
– A bi.
– A je l’ bi volila da se jubimo...?
– A bi. (Mada san pomislila da to baš i ne bi bilo pametno, s obziron na tu njegovu priladu, je l’)
– I da ti skinen pidžamu...?
– A diš mi skidat pidžamu, na ovu jaceru, 10 stupnjova je vanka, cipa bura, a moja baba je uvik govorila…
– Umukni!!! I da više nisi spomenila babu, ne želin više riči čut o njoj!!! NI-RI-ČI!!!!
O jebenti. Opet san ga naidila. Eto šta su ti muški, uvatu malo prilade i odma in baci na živce.
Ne moran vam ni govorit da smo prikinili poslin toga. Čovik koji ne voli moju babu, ne voli ni mene. Ka šta je uvik moja baba govorila…
Autor: Marčelina
Izvor: e-novine
Bagels
