Za i protiv

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Koju god san sebi natuknicu stavija za ovu šetemanu, vidin da joj se more prić tako da se piše i za, a more se pisat i protiv. Prva natuknica mi je bila Ante Dorić. O njemu san pisa pri misec dan kad je Ajduk slavija 100 godin i kad je prikazan oni famozni dokumentarac Mladena Ćapina "Glava u balunu", u kojemu je Ante Dorić bija glavni narator i di se potvrdija ka najžešći druker Ajduka i ka stara spliska korenika. I evo nan se dogodilo da je ove dane partija naš dobri Ante Dorić. Bija san u dilemi triba li opet o njemu napisat koju besidu, a kad san od Bogdana Kragića čuja da je Dorić u takujin cili život drža slike Vukasa i Frane Matošića, i spisak s brojen odigranih utakmic svih poznatijih igrači Ajduka, i da su ga s tin takujinon pokopali, odlučija san napisat koju crtu. A onda san se opet pokoleba kad je u Slobodnu izaša lipi članak Slavena Alfirevića, u kojemu je dâ cili Dorićev život, vezu Dorića i Ajduka i fotografiju na kojoj Ante Dorić drži Ajdukov grb kojega su na dresu nosili igrači na svoju prvu utakmicu. Nakon toga članka reka san sebi: Slaven je sve napisa i tu se više nema ča dodavat.

Na sprovod je bilo puno svita, a malo po strani bila je i grupa od tridesetak mladići. Geza je održa govor pa je klapa zapivala "Kada umren, umotan u bilo, na Poljud odnesite mi tilo", a oni mladići su užgali baklje i sve se zacrvenilo. Tako su se oprostili od svoga barba Ante Dorića. Je, to je bila Torcida! U jedan put se u meni sve prilomilo. Od one, slobodnije rečeno, huliganske, razbijačke, neotesane navijačke družine, kako san oduvik doživljava Torcidu, evo san napokon u njima pripozna i ljude velikoga srca. I baš bi bilo lipo kad bi to srce češće prevladalo nad onin rušilačkin i razbijačkin dilon.

Zato, slava Anti Doriću i živila Torcida!

**************

Druga štorija: Nikidan san na emajliranu poštu dobija trominutni film: Ocu je 80, a sinu oko 50 godin. Otac deset puti pokažije na ticu i pita sina: "Šta je to?" Sin mu svaki put reče da je to vrabac, a deseti put popizdi i stane se derat na oca. Otac ga zagrli i reče mu: "A kad si ti bija mali, ja san tebi sto puti odgovara na isto pitanje i nisan vika na tebe."

Nima dana da nan naši stari ne dignu paru i svaki put ti dođe da ih zadaviš. Ili bar itneš priko terace.

E, ali se onda sitiš kako si resta, i u sekund izdušiš. Pa se cili oni bis i nervoza u jedan put pritvoru u komediju. Neće se moj Čika Kragić najidit ako ga uzmen za primjer. Ima mu 88 godin, a moždani mu radu ka motor najskupjega mercedesa. To je živa enciklopedija, to je najbolji i najveći adresar Splita. On me ima običaj nazvat na telefon i onda san iduću uru vrimena miran. Lipo sednen, držin slušalicu na uvo, a sve ostalo je njegova briga. On ti ispriča sve o didi, babi, ocu, materi, di je ko radija, s kin je radija, ko su in bili šefovi, di su stali, jesu li bili od poštenoga roda, kako su se držali za vrime okupacije, ko je jema tovara, a ko je drža kozu, ko je bija u balile, a ko je oženija Slovenku. I sad ti imaj srca reć: "Barba Kragiću, jeman ja i mojih briga, ko će slušat sve to?" Čovik bi triba bit tovar da mu to učine. On te se sitija, nazva te, ne troši tvoje impulse, mrvu mu je dosadno, svi njegovi prijatelji su partili, puno mu je srce, i on bi tu svoju dobrotu i širinu tija s nikin podilit. I najmanje ča moš učinit je da odvojiš malo svoga vrimena i saslušaš toga dobroga čovika. A najlipje je to ča mu moš reć ča god oćeš, a on se nikad neće najidit. Obično završi razgovor tako da reče: "Znan da san te ispila, ali nemoj zamirit." Onda mu ja odgovorin: "Niste, barba Čika, evo mi se ovod ispod telefona skupila vrića pilotine. Ako ste popodne doma, donit ću van je, jer ne želin ja uzimat ničije trude."

A on tamo puca od smija.

****************

Treća štorija: Je, sve u životu ima i za i protiv. Sićan se kad smo se zajebavali sa Zagrebon u ono socijalističko vrime, kad su Zagrebu tepali da je nepokoreni grad. Lipo je bija nepokoren, a od domaćih izdajnika nisi moga ni korak učinit. I evo je tribalo proć 70 godin da Zagreb opravda ime nepokorenoga grada.

I dok iz posteje pratin ove demonstracije, mislin na opoziciju i na to kako bi se tribala postavit u ovo predizborno vrime. Milanović ne bi smija ponovit grešku Račana. Triba bi dat sve od sebe da ne osvoji vlast. Jer, ako mu narod dâ povjerenje, a on prston ne makne i pusti da sve gre ka i dosad, pa jedina razlika bude u tome ča je HDZ kreja na miljune, a ovi ćedu krest na iljade, e takva nan vlast ne triba. Bilo bi pošteno da Milanović reče narodu: Da bismo mogli normalno živit, nova vlast će se dirnit u poljoprivrednike, u penzionere, branitelje, u državne službenike, u zdravstvo, u javne firme, u gangstere i političke kriminalce, u sport i kulturu. Sve ćemo pročešljat, sve ćemo dovest u red. Pa ako mislite da je to dobro, glasajte za nas, a ako nije, eto vas tamo. Da ne bude posli - nismo znali.

A ne ka Račan, kojega smo dočekali ka spasioca, a on se isti sekund odreka radnika, a Srbe je pustija niz vodu. A kad smo mu zbog toga prigovarali, onda se on branija: "Ne mogu ja ništa, stišću nas koalicijski partneri." E, pa kad te stišću, daj ostavku i drži se svoga programa. Pa kad narod bude tija tvoj program, izabrat će te. A ča nan je to ostalo od cile Račanove vladavine? Evropa i svit su nas počeli doživljavat ka relaksiranu zemlju koja biži od šovinizma, dobili smo Dalmatinu i dobili smo Sanadera ka opoziciju. To je trajalo tri godine i evo nas opet di smo i bili. Šetamo po nepokorenom gradu. 

**************

Nova štorija: Evo su u Kaštila zapalili krnju, a krnje je bija Josipović sa šajkačon na glavu. Mrvu mi se stiska štumik kad san to pročita, a opet, maškare i jesu za to da stvari karikiraju i preuveličavaju. I ja san tija pisat kontra Josipovića, i on mi je u natuknice za ovu šetemanu, ali kad su ga na zub uzeli Kaštelani, mrvu san diga ručnu. A tija san reć da mi je muku učinilo kad san ga vidija kako se srdačno rukuje s Dodikon, kako sa dvi ruke vata njegovu jednu, kako mu se smije... Znan ja da vaja u politici bit realan, da je Republika Srpska, koja je stvorena na zločinu i genocidu, činjenica, i da će trajat dok god je Amerika bude podržavala, ali slizat se s Dodikon, to je kilometrima daleko od pravednosti za koju se Josipović zalaga. On će reć da on mora mislit na povratak Hrvata u Posavinu, da on mora s Dodikon bit u dobre, i da on geostrateške odluke ne more donosit. Živija Maček! "Kad veliki ratuju, malima je misto pod stolon." Tako je u Split pri rata bila nika Ane. Zvali su je Ane Mačekova. Išla je po Splitu, mavala bandiron i govorila: "Oće Maček, dat će Maček!" Zato vaja razumit i našega Josipovića. Ne vaja ga užižat ka krnju zato ča je u dobre sa Tadićen i Dodikon. On samo želi mir, suradnju i dobrosusidske odnose. Oće Josipović, dat će Josipović!

Dat će Josipović, a dat će i Tadić. Tadić nan je dâ Purdu, načeja je Vesnu Bosanac, a taka se i u Fabera. Da je Faber prilikon akcije Maslenica učinija na Velebitu zasjedu i pobija 22 krajinska vojnika. I ča je tu sporno?! Rat je, naši učinili zasjedu, udrija vojnik na vojnika, i ka epilog imamo 22 mrtva. Sad, je li Srbija poludila pa za čiste stvari diže optužnice, ili naši mediji polovično izvještavaju? Jesu li ti ljudi poginili u borbi ili su možda zarobljeni pa naknadno ubijeni? Na svašta su nas naši propagandisti naučili, tako da više nikome ne virujen. Ovo je došlo ka za vrime onoga rata kad su se slušali Radio London i Radio Moskva. Tako ja sad, uz našu, pratin još i bosansku i srpsku televiziju. I ne razumin bože tebe.

Oće Maček, dat će Maček!

****************

Peta štorija: Prošli put san spominja gospođu Margaretu Pear, a onda me kolega Starčević nazva i svašta mi izgovorija. Da je ona Pejar, a ne Pear. Je, priznajen, grubo je kad čoviku faliješ napisat ime. A zna se dogodit da faliješ i kad tačno napišeš ime. Zove me advokat Vlaho Duplančić i govori da iman li koga u Novi list ko bi objavija jedan demanti. Da su oni demanti poslali u Slobodnu, ali da to Slobodna nije objavila. Reka san mu da san u Novi list najbolji s Ćićon Senjanovićen pa da mogu njega zamolit da to učine. Govori mi Vlaho da bi tribalo demantirat da je admiral Petar Bogunović kriv za 33 ubijena civila u Vrgorcu 1942. godine. Evo, demantira san. Slobodna je napisala da su partizani ubili te civile i da je to naredija admiral Petar Bogunović. I sad se admiral vata za glavu, boji se za sebe i familiju, ne spava, trče u advokata, piše demanti, Slobodna ga ne objavljuje do osmoga ožujka, i evo ja uskačen čoviku u pomoć. Ovi naš Petar Bogunović rođen je 1924. u Baćini, a u partizane je iša s 18 godin. Bija je u Biokovskom vodu, a ti vod nije nikad bija u Vrgorac. Postoji još jedan Petar Bogunović, koji je rođen 1916., a poginija je 1943. na Sutjesci.

Molim, admiralu ne pakovati!

****************

Završna štorija: Priznajen da san ovo gori, ovo s demantijen, napisa nekako ladno, strogo pravnički i ne osvrćući se na žrtve. Bilo je važno spasit od progona nevinoga čovika, admirala Petra Bogunovića. A ča se tiče žrtava, vaja in se poklonit. Ka i onima po Splitu koji su stradali samo zaraj dugega jezika. Revolucionarno vrime, prokleta vrimena, kad se čistilo sve ča je vonjalo na kontrarevoluciju. Samo na osnovu dojave, dojma, osvete i mržnje.

Evo čitan libar "Antifašistički Split - ratna kronika 1941.-1945.“. I unutra nalazin štorije o dvojici mojih stričeva, Đermanu i Ivi Senjanoviću. Jedan je poginija ka skojevac poviše Krila Jesenice, a drugi je ka sindikalni rukovodilac zatvoren od kraljevskih žandara u Lepoglavu. Po uspostavi NDH, mačekovci su ga izručili ustašama. Oće Maček, dat će Maček! Od 15 Splićani koji su 1941. predani ustašama iz Lepoglave, na životu su ostala samo trojica. Među njima je bija i stric mi Ivo, koji je interniran na rad u Njemačku. 

Nigdi u toj "Kronici" nisan naša očevo ime. Nije mi više živ da ga pitan: "Ča si radija u ratu, tata?" Znan da je bija organiziran, znan da su ga Taljanci bili zatvorili, a on se na ispitivanju rasplaka i reka: "Ma, neman van ja veze s politikon. Meni se mater ne da s tin bavit. Jedan joj je sin poginija, drugi je u prežun, ne zna je li i živ. Samo san joj ja osta. Pustite me da joj srce ne pripukne." Pustili su ga, a on je uteka u partizane.

Govno lažljivo.

Kolumnu prenosimo iz Novog Lista uz dozvolu autora