Švercerska familja

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Velika štorija: Bija san u Čike Kragića, velikoga gospodina, čovika u najlipjin godinama, kojemu san odnija 88 peneti, i reka: »88 peneti za druga Čiku.« Pri niki dan me nazva i govori mi: »Pišeš da ne znaš s čin ti se otac bavija za vrime rata. Ja ti sve znan. Dojdi pa ću ti ispripovidat.« Uzeja san marendu, dvi rezervne majice i veliki šudar, i uputija se u Čike. Seja me u veliku fotelju i počeja govorit, a ja san na komad karte sve sinjava. Zamolija me da to ne objavljujen, a ja san mu reka da ako i objavin, da će to proć kroz moj filter, tako da se niko ne bi najidija. Pri nego je počeja govorit, zva je brata Bogdana da sve sluša, jer kad me dâ na sud, da jema svidoka. Evo kako je iša ti njegov monolog u kojega bi ja povremeno upa za vratit mu dobro dobrin. On: Kad san ja radija na Općinu, onda je potpredsjednik za privredu bija Mario Viđak, a za neprivredu je bija Ante Adorić. Adorićev savjetnik je bija jedan ča se predstavlja ka inženjer, a kurac je bija inženjer. To ću ti posli ispričat. Ali, lako to ča se on predstavlja ka inženjer, nego je bija i špijun. E, ča me gledaš! Pravi pravcati špijun. Bija je Udbin doušnik i, ča je najinteresantnije, špijava je sve same članove Partije. Evo vidiš, i mene je špijava iako nisan bija član Partije. Ali to njega nije smetalo. Zna je on da je drug Odrljin za me govorija da ja nisan član Partije, ali da san komunista. I znaš li ča je to govno od špijuna reklo? Da san vucibatina koja ništa ne radi, da slušan tranzistor i držin noge na stol... Ja: A ja san u Globusa čita intervju sa Željkon Jovanovićen, političaron iz Rijeke, i to mi je nešto najpotresnije ča san u zadnje vrime čuja. Njegovi su iz Bosne, otac mu je doša radit u Rijeku, Željko se u Rijeku rodija, školova se, završija medicinu, bija najboji student, dobija je rektorovu nagradu, i kad je triba dobit specijalizaciju u riječku bolnicu, samo ča mu se nisu u facu nasmijali. On Srbin bi tija radit u Rijeku?! Morete li vi to, barba Čika, zamislit?! Nije se to dogodilo ni u našu licemjernu metropolu, ni u nabrijani Osijek, ni u šovinistički Split, nego u našu lipu multietničku, tolerantnu i esdepeovsku Rijeku. Ajde da čujen koje mi je to herojske pothvate za vrime rata otac po Splitu činija?
   

On: I oti špijun ništa nije razumija. Ili se činija da ne razumi. A ja san dolazija radit i od popodne kad bi bilo posla. A volija me drug Odrljin, puno me volija. Kako san ja bija referent za urbanizam i komunalne poslove, uvik bi se drug Odrljin meni obraća kad bi Tito dolazija u Split: Ajde, druže Čika, triba nan 20 auti. Onda bi ja zva po poduzećima i eto ti učas 20 auti i 20 šoferi. E, nisan ti nastavija o tome špijunu. On je mislija meni naudit, a nije zna da san ja završija saobraćajni kurs u Zagreb. Sve same petice, i kad ne bi doša koji predavač, ajde Čika uskači. I nije samo mene špijava. Uvatija se on i Petra Krstulovića, brata od heroja Šime Krstulovića. Petar je radija u Parkove i nasade, i kad je doša car Haile Selasije u Split, produžena je Riva i zasađeno je cviće i ovi špijun je tužija Petra da je stavija manje cvitova nego ča je obračuna... Ja: Barba Čika, jeman jedno pitanje. Je li Vi znate kolika je naknada za nezaposlene? Čuja san da je 900 kuna. Ništo mi je palo na pamet. Evo, ovo okad me puknija infarkt, skroz san zapustija veseljka. Totalno mi je nezaposlen. I da ga prijavin na burzu, moga bi na njega misečno izvuć lipu svotu. Nego, oćete mi reć ono za oca? On: A nima toga protiv koga ti špijun nije govorija. Sve je izmišlja. Najpri se uvatija dva brata Čulića. Jedan je bija sekretar u Melioracije, a drugi je bija direktor Vodovoda. A Nenada Fabrisa, to ti je sin Umberta Fabrisa, je optužija da uvečer ne polije ulice. A laže ka pas. Fabris je bija šef od polivači, i ja bi ga uvečer, posli »Aide«, vidija di dežura i kontrolira oćedu li se ulice oprat. Je, piva san u kazališnon zboru. A to je počelo tako da mi je predsjednik Planske komisije Mario Viđak reka da je čuja da lipo pivan. Da neka se javin u Jedinstvo. Iša san i dobija san bonove za novi veštit, jer smo pivali kad bi bile državne fešte, a znali smo nastupit i na koji sprovod. Posli me angažiralo i u teatar. Pa bi četri ure radija na Općinu, a četri ure bi iša na prove. A prove su se plaćale 50 dinari svaka. Pa bi od provi jema više nego od plaće. Ovi oko mene su popizdivali, ali me šef branija. Onda su se oni bunili da i oni radu u Frontu i da in za to niko ne plaća. Ja bi in zna reć da svaki tukac more dežurat, ali da svak ne more pivat. A jesan jema glas...
   

Ja: A ja san nikidan iša prošetat, i kako mi se učinilo vruće, stavija san košulju kratki rukavi, izvuka je priko rebatinki,a kožnatu jaketu san drža priko ruke. Spušta san se prema Bačvicama i kad san doša u oni park di je spomenik Hatzeu, učinilo mi se da je mrvu zafriškalo. Navuka san jaketu, povuka se prema žici uz kraj parka i odrišija kaiš za uvuć košuju u rebatinke. Na desetak metri stoji jedna žena su dva pasa i zagledala se u mene. Gleda me ka da san joj oca ubija. Sve čekan da pusti pase na me. Kad san ugura košuju u gaće, veza san kaiš i uputija se prema njoj. Pozdravija san je, a ona se nasmijala. Govori da je mislila da ću se tu popišat, a ja joj govorin da san dobro i proša, jer unutar toga parka ima i žicon ograđeno dječje igralište. Dica se igraju, mamice ćakulaju, a ja 50 metri od njih okrićen in kosti i odrišijen kaiš. Kako objasnit roditeljima da nisan pedofil. Pri bi ima običaj koje smišno dite, a svako dite je smišno, pomilovat po kosici, a sad od toga bižin ka od vraga. Dok ja objasnin da je to od dragosti, a ne od bolesti, prošo voz. E, i kakvi je bija moj otac u mladosti?
   

On: Bravo, zaboravija san dodat da san ka član zbora nastupija u »Malu Floramye« i kako su mi ženske iz zbora rekle da jeman najlipje noge od svih muških, to su me obukli u Škota. Kilt mi je sašila punica od Frane Matošića, a gornji dil njegov punac. Punac i punica zvali su se Jahoda, a njihov sin je bija najboji inženjer u škver. A kad je Branko Kovačić igra šjor Bepa, za 25. godišnjicu svoga umjetničkog rada, lumbrelon mi je diga kilt i reka: »Gospojo, kako Vi i Vaši na Općinu?« I da ti nastavin o onome špijunu ča se u svih intrigava. Sve je to trajalo dok nije naletija na Vilka Bonačija, koji se ničega nije boja. Partizan, inžinjerac u 26. diviziju, posla ga je u materinu i tako se na njega istresa da je ovi špijun bija manji od miša. A kako meni vrag ni dâ mira, pogleda san u špijunov karton i nazva poduzeće di je on pri radija. I koga ti dobijen?! Dušana Stipanovića Gusinu. Bivšega igrača Ajduka. Pitan ga za ovoga inženjera špijuna, a on mi govori: »Ma koji inženjer?! Sve van je izlaga. Mi smo mu dali tri plaće samo da ga se riješimo.« E, onda san ja javija di triba, pa smo ga se riješili i mi. A malo posli toga je i umra. Eto vidiš kako sve dojde na svoje. A nisan ti reka kako me je drug Bilobrk, a on je oženija od Odrljina sestru, predložija za nagradu...
   

Ja: Nikidan san sreja Goju Adamića, on je puste godina učinija u Phoenix Arizona i govori mi da na svitu jema tromeđa koliko ti srce želi pa je sta nabrajat: Hrvatska, Bosna, Crna Gora, onda Italija, Slovenija, Austrija, pa Slovenija, Austrija, Mađarska... Ja san doda Kenija, Norveška, Brazil, a on me posla u kurac I onda je nastavija da tih tromeđa ima koliko god oćeš, a da je samo jedno misto na svitu di se spajaju četri države. Da je to sjecište Arizone, Utaha, Colorada i New Mexica. Onda sedneš na tu oznaku i gujca ti je u četri države. A kako te zemlje imaju različite zakone, to u jednu ruku moš imat pivu, a u drugu sendvič, ali ih ne smiš pripomistit iz ruke u ruku. A je gušt jist sendvič i pit biru. Nema do dobre spize. Nikidan je kolega Siniša Pavić pisa o Leskovačkom vozu koji se vratija u Zagreb. Odma san se sitija moga Ivana. Nikad u životu nije bija u Beograd. Pri 20 dan mu je prijatej iša gori službeno pa se Ivan uputija s njin. Kad se vratija, cili je bija razgaljen. Vodili su ih u niku Tavernu u Knez Mihajlovu, i domaćin pita konobara: »Jel stiže voz?«, a konobar govori: »Stiže bez zakašnjenja.« I stigo voz. Leskovački. A uz voz se kotrljale i bočice pive. Govori mi Ivan da se triznija do sutra u podne. Mater ga sluša pa mu govori: »Pa šta si triba ić na put za opit se. Tebi to dobro ide i u Split.« Eto, moj barba Čika, s kin ja živen. Nego, rekli ste mi da ćete mi reć ništo o ocu. On: Znan ti ja oca okad san se rodija. A neš ti ča smo bili daleko. On u Čopovu, a ja cili život u Kragićevu. Bit će to bilo 1937. ili 1938., meni je otac Stipe, evo ovod, baš u ovu kužinu pržija kafu. Na veliko je kupova sirovu kafu po 20 dinari, a onda bi je pržija i prodava po 60. Do pri koju godinu, kad smo sve ovo primodernali, sve su pločice bile crne od te kafe. A znaš li ko je nabavlja sirovu kafu za moga oca? Tvoj otac! E, otac ti je bija švercer od kafe. Kad mi je to reka, kâ da me grom ošinija. Ne znan kako san izaša, ali cilin puten do kuće san iša ka smantan. Moj otac švercer kafon?! A nikad ništa nije jema. Čeka je brata za obuć postole za poć u skulu. Nikad kredit u životu nije diga. Nije zna kolika mu je plaća, ni kolika mu je penzija. Mater je sve vodila. A pod stare dane nije ima pinez ni za kafu popit. Zoven mater, govorin joj ča san čuja, a ona umire od smija.
   

Otac mi je bija garzun u velikoga trgovca Mate Jere. I bit će mu gospodar reka da ide u šjor Stipe Kragića pitat koliko mu triba vrić kafe. A Čika je njega zapantija i evo ga je proglasija šverceron. Odma vrtin Čikin broj i govorin mu:
    – Barba Čika, ono ča ste mi rekli za oca, pita san mater...
    – E, zaboravija san ti reć da je u naše susistvo sta jedan financ kojega su bolile kosti, pa ga je moj otac odveja na Poljud i činija ga da se maže crnin blaton. Onda bi se to na sunce stislo i izvlačilo bi reumu. Tako je ti financ skroz ozdravija, pa mi je štitija oca. Dikod bi mu zaplinija vriću kafe pa bi dobija nagradu i podilija bi je s mojin ocen. Ajme, puno mi pozdravi mater! Bože, koja je to lipotica bila. Sićan se, radila je na Poštu i jedne godine je nosila štafetu...
    – A znate li ča je bilo u tu štafetu?
    – Bome, čestitke drugu Titu!
    – Nije nego kafa. I mater mi je švercala kafon!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora