Sport i uniforma

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Nikad ja ne bi upozna advokata Vlahu Duplančića da je pri tri miseca u splitsku bolnicu bilo mista na odgovarajućem odjelu. Njega je zabolila žuč pa su ga, umisto na gastro, doveli na kardiologiju di san i ja leža. Tu smo se upoznali, smijali i spominjali zajedničke znance. I nikidan me Vlaho nazva i zamolija da napišen demanti, a u obranu nevinoga čovika admirala Petra Bogunovića. Isti sekund san reagira i to je izašlo u prošlu kolumnu. I otad ni beside, ni od advokata, ni od admirala. Ma, eto, kad čovik učine neko dobro dilo, onda ne očekuje ništa, nego jedno sitno fala. Pa kad to fala izostane, onda se čovik ćuti nekako izdano i iskorišteno. Ali, ne vaja se čudit, sve je to dil našeg narodnog folklora. 

Vlaho, sritni ti paragrafi! Admirale, dobro van more!

************

Druga štorija: Čin na televiziju vidin one ćiribu-ćiriba ča pogađaju sudbinu iz karat, kugle ili iz fažola, pritišćen daljinski brzinon munje. Tima ča vidu budućnost, ne virujen niti grama. Virujen samo onima koji su se već potvrdili ka dobri prognozeri. Prijatej Ognjen Alujević mi pripovida kako je još tamo 1985. godine bija na intervju kojega je dava naš ekonomista Slavko Kulić. Tada je gospodin Kulić izjavija da će se Jugoslavija raspast za pet godin. Svi su mu se smijali, a posli pet godin puno njih je i zaplakalo. Nikidan je Ognjen opet bija kod gospodina Kulića, i evo njegove izjave: "Hrvatska u EU ulazi 2015. zajedno sa Srbijom, a EU će se raspasti 2016. godine." 

Reka san Ognjenu da Slavko nema pojma, jer da je meni Sanader 2005. godine reka da ćemo u EU uć 2007. godine. A ja san mu se onda zakleja da ću u tom slučaju odma uć u HDZ. Srića da su nan Englezi spustili branu, jer bi ja evo već četri godine bija u HDZ. A kako san prodoran i čovik od Sanaderova povjerenja, sigurno bi me Sanader stavija na čelo HDZ-a umisto Jadranke. Pa bi ovi demonstranti danas vikali isprid moje kuće. Onda bi ja posla punicu na teracu da vidi koja je to galama, a oni bi je zasuli jajima i vikali joj: "Maruška, di ti je ono govno od zeta?!" Njoj bi bidnoj puklo srce, a ni ja ne bi bija daleko.

Jer, jebi ti život bez punice.

*************

Treća štorija: Iako mi je otac bija oficir, vojsku općenito nikad nisan gleda s nekon posebnon simpatijon. Doživljava san je ka jednoga velikoga parazita. Ajde, u ono doba socijalizma, imala je još ka niku svrhu, jer su nan stalno punili glavu s neprijatejima. Bili smo na meti i Istoka i Zapada, koji o ničemu nisu razmišljali, nego samo o tome kako ćedu rastrgat našu napaćenu zemju. Italija, Austrija, Mađarska, Rumunjska, Bugarska, Grčka i Albanija, svaka je tila svoj dil, i da nije bilo naše slavne JNA, od Jugoslavije ne bi osta ni kamen na kamenu. E, ali smo mi imali naše starješine koji su stalno bili na braniku, i kad bi doša Mađar pa tražija komad Vojvodine, naš starješina bi se isprsija isprid njega i reka: "Ma, dat ću ti kurac pa izbij oko!" Zato je tribalo imat veliku i snažnu armiju. Tribalo je starješinama davat velike stanove, posebne radne sobe, vojna odmarališta, vojne bolnice, dobre plaće i dobre penzije, da bi naš starješina u svakom trenutku bija sritan i čio, i da mu veseljko stalno stoji ka napeta puška, i da ga u svakom trenutku može ponudit Mađaru da izbije oko.

Kako se radilo o narodnoj armiji, to je tribalo ča više ispreplest armiju i narod. Pa su se održavali sletovi, svearmijska prvenstva, postojale su sportske čete, bili su tu i domovi armije di je narod dolazija gledat filmove i fešte za državne praznike. Toliko se to povezalo, sjubilo i ispreplelo, da više niko nije moga odvojit narod od armije. I kad je počelo klanje, nisi zna ko više kolje: armija ili narod.

A onda smo se oslobodili, JNA je pukla ka da je nikad nije ni bilo, a mi smo krenili u novi slobodni život. Došlo je do demilitarizacije, više se u vojsku ne ide, ostala je samo profesionalna vojska. Ušli smo u NATO, jer smo procijenili da smo pod njegovon kapon sigurniji. Tu ulaznicu je tribalo i platit, pa sad naši profesionalni vojnici obavjaju šporke posle po Afganistanu. Svi sve znamo, ali okrićemo glavu, jer to mrvu šporkice triba progucat za puno veću korist koju imamo od NATO-ovog kišobrana. I umisto da tu našu profesionalnu vojsku svatimo ka nužno zlo, mi je puštamo da se razmaše. Da sebi daje važnost, da se gura u prvi plan, da se širi i da se kurči. Majko moja, koliki san uvod napisa za reć ono ča me snervalo. Nikidan je tridesetak naših mladih sportaši potpisalo ugovore s MORH-on i postali su djelatne vojne osobe. Njihovo je samo da jedru, bavu se judon, streličarstvom i sličnin sportovima, a vojska će in davat plaću. Tribaju se još pojavit na vojnin igrama, tribaju promovirat MORH, i godišnje proć 15 dan obuke. Je, sve je to lipo, sve je to plemenito, sve to pomaže malim sportovima i uspješnin sportašima, ali ča ga vojska jema s tin?! Postoju sportski savezi, postoju pinezi koje država izdvaja za sport, i zašto se MORH tu pojavljuje ka posrednik? Zašto se guraju u prvi plan? Ko su oni, ča  su oni? Oni su naši spasitelji? Ma, oni su državna služba ka i svi drugi. Sad su oni spasitelji sporta. Sad se cila sportska mladost mora njima klanjat i u njih ić prosit: "Šjor bojniče, molin vas obucite mi uniformu da mogu jedrit i poć na Olimpijadu." Dokle to ponižavanje i dokle davanje važnosti onima kojima sva pamet izlazi iz epoleta? Ako si vojnik, budi vojnik, a ne referent za vrbovanje uspješnih sportaša. Zato, dico, skinite uniforme i itnite ih tin napuvanin veličinama u glavu! Tražite pineze od svoga sportskog saveza. Ovo je vaša država i ona mora brinit o vama. Ali ne tako da vas ponižava i da od vas čini vojnike.

A kad ministar obrane dođe u premijera po pineze za vrbovanje uspješnih mladih sportaša, premijer mu triba reć: "Evo ti kurac pa izbij oko!"

**************

Nova štorija: Kad me ono bija puknija infarkt, počelo me gušit, rizat u prsi, a ja san bija sam u stanu. Srića da mi je bija mobitel blizu, stiska san 112, i ti 112 mi je spasija život. I od tada ti 112 stalno držin uza se. Blaženi 112. Srića mu cvala. 

Nima dana da ne gren u šetnju. Ne bi ja, ali likari su mi priporučili. Glava me vuče put Žnjana i Marjana, ali srce vuče na Bačvice. Nikad u životu nisan sanja picigin, a ovo okad me puka infarkt, nema večeri da ga ne sanjan. Trčen, itan se, a onda rečen Joki koji igra do mene: "Joke, ja san mislija da će me infarkt usporit, a ja još žveltiji." Pa se probudin, pa mi bude ajme meni. I svaki dan prošetan do Bačvic. Ovo su oseke od sto metri. Onda dođen do početka oseke, u balonku, šalpu priko just i kapa na glavu, a njih pet u same mudantine igraju dva metra isprid mene, i luduju po onome plićaku. Gledan ih, tresen se da ne faliju, pratin cilu akciju, a onda in zaplješćen na otvorenoj sceni. Kad svršu s piciginon, oni gredu na malo dubje istrest mudantine, a ja nastavin šetat po onoj oseki. Ja šetan, a dva velika pasa svaku malo protrču kraj mene. Matere skupjaju dicu, a pasi guštaju, trču s kraja na kraj oseke i malo fali da ne opizdu glavon u onu tabelu na koju je nacrtan prikriženi pas.

Interesantno, pasima je zabranjeno na kupalište, a pasi trču. Bit će da ne znaju čitat. Bilo mi je glupo zaustavljat pase i učit ih slova, pa san ih sta učit brojeve: 1, 1, 2. Odma su svatili i stali veselo lajat. Zoven ja 112 i govorin: "Zdravi bili, evo dva velika pasa trču po Bačvicama, možete li ih doć uvatit?" Nika ljubazna gospođa mi govori: "Nismo van mi za to, zovite komunalnu službu." Dala mi je i broj. Zoven komunalnu službu, a odotamo jedan ljubazni gospodin mi tumači: "Ma, oni su ludi! Komunalna služba van nema ništa s tin. Ja mogu doć tamo i lajat skupa s pasima. To van je stvar policije." Zva san opet 112, a oni su mi objasnili da policija nema ništa s tin, nego da zoven komunalnu službu. Nisan više nikoga zva. Popeja san se u Žbirca, a onda su došli Paun i Joke. I dok smo mi pili biru, ona dva pasa su trčali ka ludi po plićaku. 

Neka trču! Nećedu kad ih pukne infarkt.

***********

Peta štorija: Nema ko ove dane nije napisa otvoreno pismo Jadranki Kosor. Pišu joj racionalno, ljudski, prijateljski i s puno razumijevanja. Govoru joj da dođe na televiziju, otvori srce, pošalje svih u materinu i napusti položaj. Učinila bi ona to kad ne bi živila u paralelnom svitu. A u tome svitu vridu neka druga pravila. Tamo možeš bit najveći kurbin sin, najveći kriminalac i najveći štetočina, ali ako si odan svojoj organizaciji, neće ti falit ni tičjega mlika. Za razliku od revolucije koja jede svoju djecu, mafija svoju dicu štiti i nagrađuje.

Ajmo uzest za primjer samo tri ličnosti: gospodina Matešu, gospođu Girardi i gospođu Kosor. Gospodin Mateša je bija na čelu Vlade i Fonda za privatizaciju kad je Hrvatska doživila šok od kojega se još dvadeset godin neće oporavit. I umisto da je gospodin Mateša osuđen na 252 godine samice, on je za nagradu dobija šefovsko misto u HOO. Sad putuje po svitu i predstavlja Hrvatsku. Adekvatno. Gospođa Girardi je potpisala Feralu porez na šund, i za nagradu je išla predstavljat Hrvatsku u Pariz. Adekvatno. Gospođa Kosor je bila desna ruka gospodinu koji je opelješija Hrvatsku, i postavljena je za šeficu Vlade i šeficu kriminalne organizacije. Adekvatno. Kad gospođa Kosor izgubi izbore, čeka je misto u Europskom parlamentu kao predstavnicu svoje organizacije. Adakako. Zato, ne trudite se! Nema toga otvorenog pisma koje bi joj otvorilo neke nove horizonte. Sve ona zna, sve ona razumi.

Kad je nju nikidan mama pokušala urazumit, ona joj je rekla: "Mama, nisam ja ovoliko dreka gutala, da bih bez svega ostala."

************

Završna štorija: Baš mi se sviđaju ove rasprave o jeziku, o tome koliko se mi iz Jugoslavije razumimo. Jesu li to različiti jezici, jesu li to varijante jednog jezika, tribaju li nan prevodioci? 

Evo mi je upaljena televizija. Pitaju Bandića da koje on kravate nosi. Pitaju ga nešto u vezi sa modon. On lagano trkelja, a ja se mislin kako će ova televizija ispizdit cili narod. Popodne su mu demonstranti isprid kuće vikali: "Lopove, prodao si Varšavsku!", a ovi ga sad uvažavaju ka modnog stručnjaka. Koliko se ja razumin u medicinu, lopova se ne pušta na ekran. 

Dobija san poruku od kolege Đorđa Randelja iz Novog Sada: "Srbi i Hrvati su jedna ista kravlja balega, preko koje je prešao točak istorije i presekao je na dva dela." Jao što je taj srpski komplikovan. Ništa ga nisam razumeo. Samo sam primetio da nije naglasio kako je njihova balega izvršila agresiju na našu balegu. 

Jedva čekan 2015. godinu. Kad se bratske balege slože, i Evropa plivat može!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora