Čovik, a ne heroj!

Prva štorija: Baš san sritan ča pišen za Novi list. Famozno je ča čovik ima punu slobodu pisanja. Nema nikakve cenzure ni u glavu ni okolo nje. List je u privatnin rukama, ali se privatnik ne dira u uređivačku politiku. Možda se i dira, ali meni niko nikad nije ni jedno slovo maknija. Ajde, moran bit pošten pa reć da di god san dosad pisa, uvik san pisa bez zadrške, i niko mi se nije dira u tekst. Feral, Nedjeljna, Slobodna, sve je to išlo ka prošek. Valjda san se izborija za svoju oazu, umočenu u spliski govor pa su me svi prihvaćali blagonaklono. Otprilike - pusti Ćiću, to se on malo zafrkaje.     I kad je zazvonila haaška presuda, ja san već sedan dan unaprid ima spremljena dva komentara za rubriku Ajme meni. Računa san da ćedu naša tri generala uvatit oko 55 godin zatvora, uzeja san kalkulator i sta množit i dilit, i napisa san dva kratka komentara. Davno san ja izaša iz Ferala, bit će tome brzo deset godin, ali oni feralovski refleks, ono kontraško, ono antišovinističko i demokratsko, uvik je ostalo u meni. I sad kad vidin kako 90 posto stanovništva u anketama pada u nesvist zbog nepravednih presuda našin generalima, počnen se preispitivat od kojega san ja to materijala. Ili kad u Jutarnji bude anketa i kad od 111 anketiranih svi budu jednoglasni u osudi presude i u hvalospjevima Gotovini i Markaču, mene uvati smij i rečen: »Ma, bravo, niste ludi riskirat karijeru, biznis i svoj građanski mir.« A radi takvih kompromisera nan se sve ovo i dogodilo. Ali, ča me stalo, nek svak živi sa svojin obrazon. Oni računaju - ča izgubin na obrazu, dobit ću na takujinu.     I, tako, pošajen ja, dan posli presude, u redakciju za rubriku Ajme meni: Naši generali u Haagu dobili 42 godine zatvora. Nije puno - misec dan zatvora za svakog ubijenog civila. A druga je bila: Nije puno - jedan dan zatvora za svaku spaljenu kuću.         Iz redakcije su mi rekli da ne bi bilo dobro stavjat sol na ranu, pa da neka pošajen čagod drugoga. Odma san posla dvi nove i reka: »Nema veze, ča ne prođe u dnevnu, proć će u tjednu rubriku.« I evo nas sad u tjednu kolumnu. Još san se igra malo s kalkulatoron, pa san izračuna da u 42 godine ima 367.920 sati, pa ako se to podili sa 150 ijad protjeranih Srba, opet izlazi da naši generali nisu puno uvatili. Manje od tri ure zatvora za svakog protjeranog čovika. I sad bi Hrvatska tribala dignit spomenik ovoj dvojici generala. Cili zločinački pothvat je pâ na njihove kosti. Dugoročno smo svi profitirali. Pobili smo 800 civila i smanjili pritisak na mirovinske i zdravstvene fondove, zapalili smo 20 ijad kuća i spriječili povratak 100 ijad svita koji u sebi nema ništa osim remetilačkog faktora. Napokon smo stvorili jednonacionalnu, monolitnu zemlju koja diše istin ritmom, i koju više ništa ne može zaustavit na putu prema Evropi, a to je zajednica s uređenin sudstvon, financijama i radnin pravima.     Je nas mrvu zakočija Gotovina na putu za Evropu, ono kad se sakriva po svitu, ali je sad, ovon žrtvon za domovinu, sve doveja na svoje misto. I Markaču se klanjan do poda, iako mi ga nije bilo drago vidit u onome lovu kad su masakrirali divlje svinje. Ali to su neki moji osobni animoziteti prema lovu, jer to doživljavan ka popuštanje najnižim strastima. Cilu zimu hranit jelena, a onda ga na proliće dočekat i sprašit mu metak među oči?! Ali, kad naši generali nisu imali milosti prema Srbima, zašto bi je imali prema jelenima i divljim svinjama?!     A ča se tiče generala Čermaka, ni njega ne bi tribalo ostavit bez spomenika. Ali kako ćeš mu dignit spomenik ako čovik nije osuđen? E, sad bi tu Bajić triba uskočit. Nije ga osudija Haag, ali bi ga trebala osudit Hrvatska. Dobro, za ratni zločin ga ne možeš sudit, jer je po tom pitanju oslobođen, ali ča je s onin pustin miljardama koje je steka? Da mu je mrvu pročešljat po računovodstvu, ne virujen da bi za svaku miljardu ima pokriće, i da bi mu se porez baš slaga u lipu. Eto, triba mu uletit u papire i ne virujen da bi uvatija ispod deset godin prežuna. A ko god je osuđen, u nas odma dobije status heroja. Uz heroja gre i spomenik. Ubij, zapali, ukredi! A ako nisi od takvih, onda bar ubojice zaštiti ili ih ne procesuiraj. I eto te u aleji slavnih.     Volija bi da se takvima mogu klanjat, da mogu nosit njihove slike i proglašavat ih svecima, ali mi to nikako ne gre. Oni mi u štumik činidu samo jednu veliku muku.     Zato, fala Haagu ča postoji!         Druga štorija: Evo još jednoga slučaja di san pritaka iz rubrike u rubriku. Ali ovi put nije bilo sugestije iz redakcije, nego san, nakon pô ure mučenja s jednon izjavon Jadranke Kosor, odlučija ti problem ubacit u tjednu kolumnu, jer jednon rečenicon nisan nikako moga izrazit adekvatne osjećaje. A gospođa Kosor je bila u Jasenovac. I mora se priznat da je bila na visini zadatka. Imenon i prezimenon je Pavelića i ustaše proglasila zlom, ali se nakon toga uputila u šire obrazlaganje, pa je Novi list izvuka naslov »Kosor: Strahote Jasenovca ponovljene u Vukovaru«. Prvo san se zabezeknija, onda san pokuša jednon rečenicon dat komentar na to njezino relativiziranje i skupljanje sitnih političkih poena.     Tija san reć da je Jasenovac, sam po sebi, jedno sveto, mučno, teško misto, di triba doć sa strahopoštovanjen, reć dvi riči, a onda šutit, šutit, da bi na kraju skroz zašutija. Zato je neoprostivo ono trčanje televizijskih reportera i uzimanje izjava od političara, a u vezi sa Haagom i ostalim glupostima. Nema mi ništa odvratnije od političara koji izlazu iz Vlade ili Sabora, a novinari trču za njima i u letu pokušavaju dobit izjavu. Umisto da mu reču. »Ej, kretenu, stani! Di trčeš? Budaletino, tebi je u opisu radnog mista da staneš, da budeš pristojan i odgovaraš na pitanja novinara.« Jedino misto di političari nemaju nikakvih obaveza prema novinarima, je Jasenovac, koji se svojon tragikon izdiže iznad svih dnevnopolitičkih pizdarija.     E, kad san vidija ti naslov u kojemu Kosorova govori: »Strahote Jasenovca ponovljene u Vukovaru«, palo mi je na pamet da napišen: »Strahote Vukovara ponovljene u Oluji«. Ali san odusta, jer bi to bilo banaliziranje zločina. A nisan to želija postić, nego san želija Kosorovu ponizit i ukazat na to njezino jadno relativiziranje zločina. Mislija san napisat: »Ej, ženo, čuješ li ti sebe?!«, ali san odusta. Onda mi je palo na pamet samo: »Jaco, odlazi!«, ali i to mi se učinilo banalno. Onda san to njezino relativiziranje tija iskazat rečenicon: »Pozdrav od Einsteina«, ili onon: »Sve je relativno, moj Alberte.« Sta san nad ton njezinon rečenicon i mislija se koliko su neodgovorni ti pisači njezinih govora. Je li to oni njoj podmeću ili svoju zatucanost provlaču kroz njezina usta? Tija san in parirat rečenicon: »Plin se plinon izbija«, ali san svatija da je to upravo ono ča oni želu. Prebrojavanje mrtvih i poništavanje žrtve žrtvon. Na kraju mi se iskristalizirala rečenica: »Ko dodaje mrtve, ne poštuje žrtve.«     Doć u Jasenovac i govorit o Vukovaru, to samo može onaj kome se živo jebe i za jedne i za druge. I ko jedino gleda kako kroz mrtve živit ča boje i ostat na vlasti ča dulje.     Zato, Jaco, odlazi!         Treća štorija: Ulazi mi žena u sobu i govori: »Gledaš li ti ovo?!« Upalija san na Prvi program i tamo zateka Bilića u Pulsu Hrvatske. I ča san duže gleda, sve mi je više jedna rečenica zvonila po glavi: »Ovo je isto ka i Latinica, samo skroz drukčije.« Latin bi u studio doveja pet gostiju od kojih su bar četri bili kritički raspoloženi prema potezima Vlade i prema široko prihvaćenin nacionalističkin i korupcijskin pothvatima. Svaka Latinica je bila provokativna, navodila te na razmišljanje, nikad nije podilazila masama, i uvik si se kroz nju moga identificirat ka borac za pravdu. A ovi Bilićev Puls, to je čisti nacizam. Njih deset, svi pušu u iste nacionalističke diple, a jedina koja je tu dovedena ka kontrapiz je Vesna Teršelić. I ona tu služi za iživljavanje slučajno odabranih televizijskih gledalaca, među kojima ni slučajno nema nekoga ko misli različito od mase. Govorilo se o presudi generalima i svi su se složili da su naši generali nevini, a da je Haaški sud politički sud koji mrzi Hrvate. A za sve su krivi Englezi.     Nikidan san proćakula s jednin koji mi govori: »A po čemu to Amerikanci i Englezi imaju prav ubijat po svitu, činit šta god ih je voja, i oni ne potpadaju pod Haaški sud, a nama se gleda svaka unca? Je, ubijali smo po Krajini, i palili smo kuće. Je li to naša država? Je. Znači, mi smo ubijali i palili svoje, i naše je generale osudilo na robiju, a Amerikanci idu po svitu, palu i ubijaju tuđe stanovnike, i oni su heroji?! Ma neka nan se svi maknu s puta i neka nas pustu da živimo svoj život." Reka san mu da smo na početku agresije mi zazivali osnivanje Haaškog suda, a on me posla u onu stvar: »Jesmo, mi smo želili ti sud da procesuira agresore, a šta se tiče naših zločinaca mi ćemo in sami sudit.«     Dok je išla emisija Puls Hrvatske, zoven ga na mobitel i govorin mu: "Brzo užgi na Prvi program, evo ti ide emisija u kojoj se sudi domaćin zločincima. Zove me do pet minuti i govori:     - Ti si lud, ovde su svi za Gotovinu i Markača.     - Je, ali se sudi Vesni Teršelić.         Nova štorija: Evo san se i ja ponija ka naše novine. Najbojega glumca, velikoga čovika koji nikad nikome nije reka tamo se, njega san ostavija za kraj, gurnija ga negdi sa strane. A raspisa san se o neljudima koji mu nisu ni do kolina. Umra je Ivica Vidović. Jesan, upozna san ga, i cili san bija sritan kad san ga upozna. Pari mi se da ni ja njemu nisan bija mrzak. Očevi su nan radili skupa u Mornaričku školu u Divulje. Iman doma i jednu sliku. Nisan mu je pokaza, ali san mu je opisa. Njegov i moj otac u bile uniforme, sidu zavaljeni u široke fotelje, a iza njih na zidu slika druga Tita. I uvik kad bi na televiziju vidija Ivicu Vidovića, uvik bi mi ta slika izbila prid oči - tri ratna druga!     I ode naš Vidović! Čovik koji nikoga nije ubija, nikoga nije protira, a nikome nije ni kuću zapalija. Jedino nas je oslobađa svojon glumon, svojon dobroton i svojon hinjenon zbunjenošću.     Čovik, a ne heroj! Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora