Marjan i poneka bomba

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Ne znan ni ja kad smo se prvi put čuli, vidili i upoznali, a bit će to bilo kad san bija u Ferala. Znači da se znamo najmanje 17 godin. Iako san četri dana stariji od njega, on je puno više postiga u životu. Ko zna di je meni zapelo. On je ka novinar putova po svitu, pisa ozbiljne komentare, družija se sa gospodon, a ja san igra na male branke. On se vratija u svoj grad, bija je urednik najjačih novin u vrime kad je sve gorilo, a ja san igra na picigin. Danas je on ambasador u Jordanu, a ja ne mogu bit ni predstavnik svoje sobe, jer mi žena svako jutro komandira: »Ajmo prozračit, ajmo napravit posteju, ajde smanji to grijanje, znaš li koliko će nan struje doć!« E, osin ča je on ambasador, evo već i puste godine piše kolumnu koja mu izlazi svaku šetemanu. I to kolumnu koju čovik čita otvoreni just. Zanimljivo, pametno, lipo i razložno. Više san od njega naučija o Arapima, Srednjen istoku, Izraelu i Palestini, nego od svih profešuri i libri skupa. Koliko god mu se divin, toliko ga i vragu dajen, jer je on razlog mojin frustracijama. On kolummu na šetemanu, ja kolumnu na šetemanu. Ajde, tu smo isti. Ali on je uz to pisanje još i ambasador, a šta san ja? Ništa. Propuh.
    A sam san kriv. Jesan li misto baluna i picigina moga radit na sebi, učit jezike, komunicirat s drugovima, polako se penjat po društvenoj ljestvici, a onda putovat sviton, širit horizonte i izvještavat iz egzotičnih zemalja? Moga san, da san moga. Nije sve ni u volji. Puno je toga i u glavi. Nemamo svi iste kapacitete. Ono ča Zlatko Dizdarević može livon rukon, ja ne mogu ni s obe ruke, malin i velikin mozgon. Zato, fala bogu ča znan čitat, i fala Zlatku ča zna pisat. U zadnju misec dan je u četri kolumne pisa o odnosima Izraela i Palestine. Od samoga početka, a to je miljun godin prije Krista, pa sve do dana današnjega. I koliko san ima razumit, sve se svodi na to da Izrael jebe Palestince ka Bugarin tuku. Izraelci ne obadaju ni UN, ni Evropu, ni Ameriku, ni Rusiju. Ne znan oću li baš tačno dat podatke, ali Izrael je počeja sa 20 posto teritorije i 20 posto stanovništva, a sad je na 80 posto teritorije i 80 posto stanovništva. Sve ča je ima osvojit, osvoija je, sve ča je ima istirat, istira je. Ajde, nisu baš ni Arapi bili cviće, jer su pritili Izraelu da će ga uništit i da ćedu ih sve bacit u more. I kad su naletili na tvrdo, pristali su na pregovore, priznali su Izrael u zamjenu za teritorij. E, ali ih Izrael ne obadaje. Idu na pregovore, potpisuju sporazume, ali stalno čokaju palestinsku zemlju. Gradu kuće, podižu zidove, tiraju Palestince.
    Ovo je sve bija ka neki uvod, koji mi je dâ mislit. A to razmišljanje ide u tri pravca. Prvi pravac bi bija Marjan. Ka ča je Izrael gricka sve malo pomalo palestinsku zemlju, tako su i sve splitske vlasti, sve malo pomalo, grickale Marjan. Nisu baš sve. Ona vlast do Drugoga svjetskog rata ga je ozelenila, čuvala, ogradila i pazila, a onda su došli gospodski drugovi i počela su kopanja, sječe i gradnje. Kaskade i ostale monade. Od hotela Marjan pa sve metar po metar prema Institutu na zapad i prema Vidilici put vrja. I kad su od južne strane učinili get, neko je reka dosta. I to dosta je trajalo dok nije došla mlada demokracija. Onda su opet počela kopanja, sječe i građenja. I nema te sile koja će Marjan obranit. Veliki su pinezi i veliki su interesi u igri. Ajde, mogla bi ga obranit Amerika, ali ne virujen da će ona stacionirat nosača aviona isprid Čiova i kanoćalon kontrolirat Marjan. Pa kad ko počne gradit, odma poslat dva fantoma na njega, oli ga dobro topima iscipat.
    Drugi pravac moga razmišljanja bi iša prema Republici Srpskoj. Kad Dizdarević piše o Izraelu i Palestini, virujen da i on i ja imamo u glavu Republiku Srpsku. Isto ka ča je Izrael uštipnija lipi dil Palestine, tako se i Republika Srpska razbaškarila po Bosni koristeći izraelski šalabahter: ubij, zatvori, zapali, raseli! Ma, davno je Dizdarević napisa da mu je tribalo 60 godin života i 20 godin diplomacije da svati kako u politici nema ni pravde, ni istine, ni poštenja. Sve je samo goli interes. Ko zna zašto je Americi u interesu da se Izrael i dalje širi na račun Palestine i da Republika Srpska još uvik egzistira kad znamo da je stvorena na genocidu i nepravdi.
    Kad san sve ovo ovako lipo zaokružija, onda mi ovi treći pravac razmišljanja nije ni potribno razglabat. Tija san pitat, a usput se i zgražat, zašto Hrvatska još uvik nije priznala Palestinu? Ne znan ima li naroda na svitu koji se ispatija više od Pelestinac, a mi se činimo ludi. Ma, sve Hrvatska vidi, i sve Hrvatska zna, ali rađe da ispadnemo zadnje škovace i najgori talog, nego da Americi idemo uz nos. Znan, nije se lako usprotivit gazdi.
    A Palestinci pivaju: »Prijatelji stari, di ste?«
    Druga štorija: Evo iman još osan natuknic ča san ih zapisa priko šetemane, i najboje je da gren po redu. Pjesnik se zove Muharem Bazdulj. Ukucajte na internet: jergovic.com, a onda kliknite na Ajfelov most, pa ćete odma pri početku naić na jednu lipu Bazduljevu pismu. Ne znan kako se pisma zove, ali se spominje Jugoslavija. Ta pisma, to je za nas starije, i nemojte se vi mlađi u to mišat. To je nama da se sitimo nekih pojmova, nekih podataka, i da vratimo nike slike iz mladosti. Ma slažen se ja s Ivon Bancen da je ovo danas, uz sve greške koje nam se događaju, sto puti bolje od onoga ča je bilo u Jugoslaviju, ali ipak pročitajte ovu Bazduljevu pismu, pa ako uzdanete samo jedan put i pustite samo kvarat suze, znat ćete da ste još živi i da je u vama osta bar gram ljudskosti.
    Baš je lipo da je televizija počela sridon davat filmove Jiríja Menzela. Prvo san gleda »Selo moje malo«. Ma gleda san ga ja već i prije, ali moga bi ga gledat još sto puti. Govorin ja mome Ivanu: »Večeras nan je 'Selo moje malo'«, a on će ti meni: »Poskakuješ kako koza«. To je film za rastopit se. Zato san se i iduću sridu namistija za gledat Menzela. Bija je to film »Svečanost visibaba«. Opet priroda, opet seoska idila, kokoše, patke, a pojavija se i jedan vepar. I baš su se lovci stali organizirat, a lovci u malome mistu su ozbiljni ka i vatrogasci, kad se film prekinija i počele su reklame. Stisnija san daljinski, provjeravan na koji san program, i kad san vidija da nisan falija, da je to HRT, počeja san tako beštimat da su mi dica uletila u sobu. Pitaju me da ča je, a ja govorin: »Boje bi ovin lovcima bilo da vataju onoga divljega televizijskog kunića, a ne ovu divlju svinju.«
    Gleda san ja na televiziju i dokumentarni film »U ime Marka Pola«, o Kinezima u Hrvatskoj. Cili san se razgalija, gušta san ih slušat kako govoru našin jezikon. Baš je lipo da televizija ovo daje, jer onda neće bit straja od drukčijih i mržnje prema njima. Vidit ćeš da su to ljudi ka i mi, sa svojin zavičajen, tugon i nostalgijon, i s dicon koja govoru hrvatski boje od kineskoga. Vidit ćeš brižne matere, i čovika koji priko Skypa govori sa svojin braton u Kinu i samo ča se nisu rasplakali. Baš san se lipo ćutija i reka san: neka nama naših Kinezi. A onda san mrvu zasta i promislija: neka njih ovde, ali ne bi tribalo ni pretjerivat. Možemo pustit ulicu, najviše dvi, jer dođu li nan i oni iz treće ulice, bit će ih u nas ka Kinezi.
    Okad su mi makli Pofuka i Igora Mandića, ne gledan više ove intelektualne razgovore petkon, jer to je isto ka da su mi dali pašticadu bez šuga. Osta bi ja karakter i dalje, ali se dogodilo da je u tinel televizija crkla, pa mi je žena došla i nastavila gledat u našu sobu. Pa san tu diskusiju gleda i ja. Slušan Leticu di se stavlja u ulogu moralnog arbitra i svisoka govori o Jovanoviću i Hebrangu. Otprilike, ne vridu ni jedan ni drugi, i da to nije politički diskurs, a ja govorin ženi: »Nakon onih Vještica iz Rija, Letica ne bi smija doć ni blizu javne televizije, a to ča izjednačava Jovanovića i Hebranga, na to ima prav, samo mislin da logički falije, jer Jovanović govori istinu, a Hebrang izmišlja.« Nije lipo na javnoj televiziji nas činit ludima. Ali, razumin ja i televiziju. I ona je dil politike, pa nas ne bi tribalo čudit ča je i ona stala na stranu interesa, a ne na stranu pravde, istine i poštenja. A možda je to samo njezino motrište. Motrim joj se na antenu.
    Stvarno ne znan ča joj se dogodilo. Ali znan da bi je tribalo svaki dan davat. Šteta bi bilo propustit tu terapiju. Kad je počela spominjat pastire i samaraše, mislija san da je poludila, a sad kad san vidija da spominje aromatiziranu vodu, počeja san se cipat od smija. A to mi je odlična likarija za srce. Negdi san pročita da je posli infarkta najbolji smij i dobro raspoloženje. Samo ne znan je li to sebično s moje strane, je li to pošteno prema ostalome stanovništvu. Jer nas koji patimo od srca, nema više od deset posto, i zašto da zaraj nas pati cila zemlja. Eto, mogli bi je oni zdravi smijenit, a ona neka snimi kasetu sa svojin izjavama, pa ćemo mi srčani to koristit ka terapiju. Samo se bojin da će se onda izgubit kontekst. Jer uvrnutoga svita ima koliko god oćeš, i tu nema nikakve duhovitosti ni smija. Ali tuknuta premijerka, e to je pravo osvježenje.
    Mrvu se smirilo stanje u Egiptu, i to je baš dobro, jer jebi ti nemire i revolucije. Svaka pizda može vikat i nosit transparente, ali daj ti upravi sa zemljon od 80 miljuni stanovnika. Nije to kruva i sira. Drago mi je da su ovi demonstranti na glavnome kairskome trgu pokazali širinu. Dok se molu muslimani, čuvaju ih kršćani, a kad se molu kršćani, čuvaju ih muslimani. To me odma sitilo na Bosnu. Na ono kad su pri rata zastave vezali skupa katolici, pravoslavci i muslimani, u borbi protiv mrskog Ante Markovića. I čin su se riješili reformista, isti čas je počelo klanje. Ne govorin da će tako bit i u Egipat, jer neman ja tu širinu. Ča ja mogu znat kad san stalno u ovu moju posteju? Di ću se ja stavit s mojin Zlatkon Dizdarevićen? Isto bi mu preporučija da se brzo ukrca na avion. Jer evo je mečka zaigrala i isprid njegove ambasade u Jordanu.
    Evo su u Rijeku upali inspektori u Croatia osiguranje i našli su krcato falših polica. Osumnjičena su sve sama gospoda. A kako neće kad se i tamo, ka i svugdi, držu skupa advokati, inženjeri, direturi i političari. Namištaju jedni drugima jahte, popravke, nabijaju cijene, a državna lova leti na sve strane. I kad in rečeš da su lopine i gangstersko bratstvo, onda će te po novome zakonu tužit za sramoćenje. Pa ćeš ti u zatvor, a oni u zastaru.
    Lovre, bombu!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora