Krugoval Togonal

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Najpri van moran uputit izvinjenje u vezi s tehničkin detaljima koji se pojavljuju u mojoj kolumni. Okad je novinarstva, uvik se vodu rovovske bitke između novinara i grafičara. Ja san postiga veliki usaglašavajući konsenzus, da mi svaka cjelina započne svojin inicijalon. Prošli put mi se dogodilo da je nakon cjeline o Šeksu, odma, bez ikakvih razmaka i naznaka, uletija bivši Hajdukov igrač Bogdan Kragić. I onda su se čitaoci mogli pripast da će Bogdan počet trčat za Šekson priko cile stranice, ne bi li ga faulira, žestoko uletija u njega i prsima ga izbacija iz terena.

Eto, zato san ja u svojoj kolumni dosad ima međunaslove. I nije bilo šanse da koji igrač Hajduka priskoči međunaslov, uleti u Sabor i počne cipat zastupnike. Ali, kako svaka promina nosi svoje, tako je i novi koncept Pogleda izbacija međunaslove i uveja inicijale. A tih inicijali ne smi bit ni puno ni malo. Mora ih bit jušto onoliko da stranica lipo izgleda. A ča je to lipota, e, to određuje grafički urednik. Odmakne se od ekrana, pogleda stranicu i reče: »Ovi inicijal mi je viška«, i itne ga vanka.

Onda Kragić popizdi i počne trčat za Šekson.

*****

Obožavan našu televiziju. Čovik triba samo malo pomaknit oni čip u glavi, i cili dan će mu proteć u smiju. Ima svita koji gledaju Dnevnik, a onda kad se pojavi gospođa Pam-Pam, pljucaju u ekran ili gasu ton. Za razliku od njih, ja uživan u svakoj besidi i umiren od smija. To je najlipja komedija i zabava na svitu. Izbacili su sve političke emisije, utirali pet turskih sapunica, nigdi ne moš čut ni jednu kritičku rič, neki pametni komentar, nego svaku malo snimaju gospođu Pam-Pam, i onda slušamo fraze mamine maze.

Sve mi pada na pamet da je bilo snimit to lupetanje, pa ga složit u dokumentarni film. Nema festivala sa kojega ne bi istiralo autora, jer bi mu rekli da je sve to izmislija, izmontira i falsificira. A on bi se kleja na mater da je sve to autentično i da to odlično uspijeva u našim krajevima. Eto, zato volin našu televiziju. Ona ti uzima pretplatu, pa te svojin programon prisiljava da vrtiš kanale i ti se onda na stranin programima obrazuješ, zabavljaš i sportski uzdižeš. Pa se u nika doba vratiš na našu televiziju, a tamo te dočeka Dnevnik 3, na kojemu Togonal govori o Radiju 101, a na dno ekrana piše »Krugoval u stečaju«.

A krugoval je baš naša lipa, autentična, stara hrvatska rič. Ne znan je li se još Radio Kaštela zove krugovalna postaja, ali volija bi da je, jer bi bilo šteta da se u mome Splitu i okolici ugasi ti ustaški plam.

Isto me mrvu sram.

*****

Vidiš ča ti je sudbina. Puste godine pisanja, borba za pravdu, za bratstvo-jedinstvo, za mir i jubav među narodima, pa borba protiv kriminala i ostalih negativnih pojava u društvu, eto, sve mi je to išlo u vitar, a ostala je samo veza s jednin pason. A sve je počelo kad je Nenad Popović dobija priznanje nikoga njemačkoga lista za zasluge na polju ljubavi, tolerancije, mira i izdavaštva na Balkanu. Nakon ča su ga otkrili Nijemci, naglo su ga otkrile i naše novine. Je da su dosad Nenada doslovno pljuvali, da su ga vriđali i da su ga istirali s posla, ali sad mu se sve vratilo. Sad je on naš veliki intelektualac, naš genijalni izdavač i ponos naše Hrvatske. Nema novine za koju nije dâ intervju. Izaša mu je i veliki razgovor u Nacionala. Utirali su i dosta fotografija. Na jednoj je Nenad sa svojin pason, a ispod piše da je to pas Ben o kojemu je Ćićo Senjanović pisa u svojin kolumnama.

Sad ja šetan po gradu uzdignute glave i kad me pitaju ča se tako visoko držin, ja izvadin Nacional, kažijen in sliku i rečen: »A kako neću?! Ja san poznava pasa od Nenada Popovića.«

*****

Mogu zamislit kako će beštimat grafički urednik Pogleda kad vidi ovu moju kolumnu. Ovo kako san počeja, bit će bar deset djelova. A to mu je deset inicijali. Parit će mu stranica ka božićna jelka. Vidiš, sad mi je pala na pamet Jelka Vukman ča je s menon radila u Transjuga. Lipa, dobra, draga. Nisan je vidija više od 25 godin. A u istome smo gradu. Eto, koliko se dragoga svita sitin, a neman pojma ča je s njima. Tribalo bi ić na facebook pa ukucat ta imena. A ja i ne znan uć na ti facebook. Provat ću onde di ukucajen za čitat portale. Baš san se nikidan sitija prijateji iz gimnazije - Ladislava Madunića, Miroslava Žigmana i Ivice Ledića. Ukucat ću im imena za vidit ča je s njima. A ukucat ću i Borivoja Gvojića.

On je pri 40 godin igra odlično na balun, a bija je najmirniji, najpametniji i najvridniji u cili razred. Ko zna ča mi se ovo događa. Kako gubin aktualne prijateje, to se sve više vraćan onima iz prošlosti. I ča vrime više prolazi, oni su mi sve draži. A znan i zašto.

Nisu me stigli iznevjerit.

Evo, da mi grafički urednik skroz ne poludi, neću ić s novin dilon, nego ću ovde ubacit ono ča san čuja na jednoj od splitskih televizija. Bilo je govora o filmovima i kinima, i govori jedan kako liti posade kruzera znaju doć u filmski kompleks Broadway, kupu kartu za kino i onda guštaju u ugođaju. Sednu u zadnji red i spavaju. Lipo in je, mirno, klimatizirano. Film se vrti, a oni spavaju. Potpuno ih razumin. Maknu se s broda, maknu se od onoga šušura i idu u najzanimljiviji dil Splita. Ne, mogli su poć na Peristil, da ih oni ča glumu rimske vojnike vuču za rukav i naplaćuju slikavanje. Ili poć kupovat đinđuve po Podrumima. Ili šetat po Rivi dok in mozak ne izgori. Ili sest u koji kafić da in muzika po glavi rebumbaje. A kad se vratu doma, i kad ih njihovi pitaju da kako je u toj Hrvatskoj, onda oni uzdanu i rečedu: »Bija san u Split. Spava san ka anđel.«

*****

Evo već peti inicijal. Pita san urednicu Pogleda da zašto stavljaju inicijale od metra, i da može li koji manji, a ona mi je objasnila da je to grafički optimalna veličina, a da bi sve ostalo bilo neprofesionalno. Je, ol bi malo čitalaca palo u afan kad bi vidili koji manji inicijal. Počeli bi zvonit telefoni. Mijić se ne bi moga obranit od pozivi, beštimali bi mu sve po spisku i vikali: »Razbojniče, vrati nan naše inicijale!« Sad san u dilemi bi li se osvrnija na projekciju naših poduzetnika da će Hrvatska 2025. godine imat dohodak od 30 iljad euri po stanovniku, ili na reportažu u Jutarnjem koji nan je do u detalje prenija atmosferu iz zeničkoga zatvora, s naglaskon na proslavi Božića našeg ratnog zločinca Branimira Glavaša.

Možda je bolje da se osvrnen na blagostanje koje nas starije čeka kad budemo na grobljima, nego na Glavašev Božić, jer san o tome obaviješten iz druge ruke pa se bojin da ne bi onima u Jutarnji nanija duševnu bol. Tija san in reć da je lipo ča su se sitili ratnog zločinca Glavaša koji s onin selotejpon i mecima u potiljak i nije baš toliko originalan. Valjda u Zenici ima ubojica koji su sikiron sikli glave, a usput i silovali, pa bi baš bilo lipo znat kako su oni proslavili Božić. Zato neću obrađivat tu temu, nego ću par riči reć o našim mudrim poduzetnicima koji nan u budućnosti obećavaju med i mliko: »Evo, još koju godinu svi skupa zapnimo, pa će nam u budućnosti biti puno bolje. Mi ćemo zapeti u pljački, a vi u radu, i vidjet ćete kako ćemo procvasti.«

Živija spoj komunističkog manifesta i vatikanskog koncila!

*****

Ne bi se tija dirat u stručnu stranu, ali savjest mi nalaže da podnesen izvještaj iz prve ruke. Radi se o v. d. intendanta splitskog teatra Dušku Mucalu. Kako san i ja bija jedan od onih koji je pisa kako nije lipo da lakonotni zabavljač preuzme vrh splitske kulture, red je da dan bar jedan sitni ispravak. Iden počet tajanstveno. Jedna osoba koja radi u splitsko kazalište govori mi da u njezinih 30 godin rada u teatru nikad nije bila lipša radna atmosfera. Da joj se prvi put događa da ide na posal bez grča u želudac. Da je Mucalo toliko fin, vridan, komunikativan, da je to čista fantazija. Čovik se svakodnevno sastaje sa svin šefovima i ostalin osobljen, atmosfera je entuzijastična, sve se radi za dobrobit kazališta. Govori da se kod Mucala vidi volja i želja da čuje iskusnije od sebe. I da se to mora odrazit na kvalitetu predstava i na cili repertoar.

Baš me zanima ča će reć stručnjaci na kraj kazališne sezone. Volija bi da se poklopu njihove pohvale s pohvalama ove kazališne osobe. To bi značilo da je Kerum imâ nosa. A vidit ćemo je li imâ nosa u vezi s restoranima uz more na Marjanu. Evo se lipi dil Splita diga na noge za obranit svako marjansko stablo. Kerum govori da neće nijedno stablo osić, nego da će između njih postavit kioske, kućice ili čagod sličnoga s raznovrsnom ponudom. Kad bi to išlo tako usitno, ajde, čovik bi to i prihvatija, ali znan ja nas. Tako su i na Bačvice cili plažni objekt zauzeli kafići i restorani. Ali ni to in nije bilo dosta pa su nagrnili i na ovi dil od salbuna. Ajde, »Žbirac« se baš lipo uklopija. Gori na visoko nikome ne smeta. A onda su krenili kiosci i banci. Jedan veliki kiosk i dva manja. Plus oni ča prodaje plastične balune i kola, do njega jedna s kokicama, a onda i jedna ča peče palačinke. Sve gram po gram, nemaš više di robu ostavit. Zato, ni zrno žita neprijateju! Vaja mi pofalit Juricu Pavičića koji je pokrenija akciju za obranu Marjana, a usput mu predlažen da se kandidira za splitskoga gradonačelnika. Baza mu je već tu i ona more ić još samo u širinu. Sve smo već imali, sve smo već prošli. Još samo nismo imali obrazovanog intelektualca koji će mislit isključivo na grad.

Zato, Juricu za poteštata!

*****

Evo se povijest ponavlja. Opet su branitelji izašli na Rivu. Priko Marmontove. Ne znan jesu li držali govor ili su samo išli u kolonu. Ovi put nisan jema grč u želudac ka ono pri desetak godin, kad su svi bili Mirko Norac. Onda san ćutija državni udar, generale na čelu države i žestoke nacionaliste kojima će crnilo bit misao vodilja. Tada san zatvara škure da ih ne čujen i ne vidin, a sad san užga televizor, gleda san ih i baš su mi bili simpatični. Ne znan ča se bunu i protiv koga. Oni koji nisu činili ratne zločine, nemaju se čega bojat. A vikat protiv gospođe Kosor koja ih je razmnožavala diobom ka amebe, je više nego nezahvalno.

Pomozi sirotu na svoju sramotu.

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List  uz dozvolu autora