Konj sa zastavon

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Guštan čitat novine. Članak po članak, crticu po crticu. A more bit da bi bilo puno boje da nisan takvi detaljista. U nedilju 20. veljače na šestu stranicu Novog lista izašla je rubrika Komentirali ste. I u tu se rubriku objavljuju komentari čitalaca poslani priko emajlirane pošte. Evo kako čitalac koji se potpisa sa Teo Dolgan, komentira članke u Novom listu posvećene stotoj godišnjici Hajduka: »Toliko preseravanja povodom Festivala dalmoškog šovinizma u Splitu od Zime, Cvije i kompanije prešlo je sve granice dobrog ukusa. Neka ekipa osnuje svoj list Glasnik dalmoške 5. kolone Rijeka, neka si uzmu i Krmpotića s Radio Rijeke da ne moramo čitati i slušati te gluposti u Rijeci.«
    Kad san to pročita, ćutija san se kâ da je ko iz mene isisa cili život. Skroz san potonija. Ponovo san pročita, i promislija kako su bili u pravu oni ča su rekli da te rič more pogodit žešće od mača. S gospodinon Teon Dolganon ne triba polemizirat, triba ga razumit i triba mu virovat. Jer kad neko ima potribu sest za kompjuter, napisat ono ča mu je u prsi, i to istrest uredništvu Novog lista, onda znači da mu se napunila pipa i da je to mora izbacit iz sebe. Žaj mi je da je Novi list objavija tu crticu, ali, opet, razumin i uredništvo. Demokracija je, i zašto ne bismo imali i povratnu informaciju.
    Teo Dolgan razmišlja otprilike ovako: Novi list izlazi u Rijeci i zašto bi se Riječani pored žive i zdrave NK Rijeke opterećivali tamo nekim Hajdukom. I šta Riječane briga šta o stotoj godišnjici Hajduka misle Zima, Cvijo i ostala kompanija.
    Kako san i ja iz Splita, onda san se pripozna u toj Teovoj petoj koloni. A, majke mi, nit san ja ta kolona, nit se tako osjećan. Novi list i Rijeku ćutin ka ništo svoje, a Zimu i Cviju čitan ka najlipju poslasticu. Kad čitan Zdravka Zimu, onda tu nalazin i Tenžeru i Mandića, i Krležu, i svaki put se poklonin njegovoj erudiciji, širini i stilu. A priko Miše Cvijanovića san naučija i dozna sve o Rijeci, a ponešto i o Crikvenici. Takvoga zaljubljenika u svoj grad, takvog dobrog i plodnog kroničara majka više ne rađa. Svaki put se začudin odakle više izvlači teme, odakle mu sve te slike, i kako se nije u ovih 40 godin novinarstva već potrošija. I kad Zima i Mišo napišu nešto povodom sto godin Hajduka, ja se cili raskrabin, jer to nisu falši prigodničarski članci, nego su to tekstovi pisani s ljubavlju i uvažavanjen kluba velike tradicije. Žaj mi je ča gospodin Dolgan to doživljava ka preseravanje, a žaj mi je ča i tu Hajdukovu proslavu doživljava ka festival dalmoškog šovinizma. Ni ja neman baš dobro mišljenje o Torcidi, zbog svih onih divljanja, tučnjava i rušilačkih pohoda, ali mogu garantirat da ovi put nije bilo ni mrve šovinizma ni mržnje prema bilo komu. To je bija bal na vodi, to je bija zeko i potočić, to je bija festival privrženosti, sriće i jubavi. Cili Split je gorija u slavu svoga Hajduka.
    A ča se more, nismo svi isti.
   
    Druga štorija: Eto, prvu štoriju san zaokružija i bilo bi šteta da san iša još ča dodavat. Ali u prsi mi je ostalo još puno toga ča se skupilo kad san pročita onu crticu gospodina Tea Dolgana. A grubo je držat u prsi. Ima 22 godine da nisan bija na Poljud. Zgadilo mi se navijačko divljanje, a i Hajduk je igrački potonija. Zadnju pet-šest godin san odija na Splita i uživa u praznom gledalištu i punom terenu. A kad su splitovci odnili vijenac na Bleiburg, i na ti način pljunili na svoje streljane prvotimce u Ruduši, presta san odit i na Splita.
    A u ono vrime kad san se tresa za Ajduka, onda san uvažava, volija i simpatizira Želju, Veleža, Rijeku, Vojvodinu, Zagreba i OFK Beograd. Igrali su lipi balun, a imali su i nešto meko i lipo u svojemu nastupu. Partizan, Zvizda i Dinamo su nan bili ljuti protivnici, zato o njima nisan mislija ništa pozitivno, nego san se stalno oštrija na njih. A sad kad je prošlo puno godin, sad i ta tri kluba ćutin ka nešto svoje. Ka dil svoga odrastanja. I tek se sad klanjan finalu Partizana u Evropi i njegovin majstorima Šoškiću, Jusufiju, Miladinoviću, Hasanagiću i Galiću, Zvezdinom napadu Melić, Ostojić, Lazarević, Aćimović i Džajić i Dinamovin španerima iz 1967. Škoriću, Braunu, Belinu, Jukiću, Lamzi i Zambati. Eto, sve su to moji junaci, sve su to lipi trenuci moje mladosti.
    Ne znan koliko je gospodinu Teu Dolganu godin, ali ako je mlađi čovik, želin mu da s vrimenon zavoli i pripozna nešto dobroga i u ovoj našoj Dalmaciji, ka ča san ja zavolija Rijeku, Novi list, Zimu i Mišu, i još miljun imena, gradova, klubova, glumaca, filmova, knjiga, pisaca, novinara i pivača diljem moje domovine.
    Šire, naravno!
   
    Treća štorija: Evo sve pišen kratke štorije kako mi koja padne na pamet. Sad su mi napamet pale točkice iz prošle kolumne. Ja san napisa frazu: »Savršeno me boli kurac«, a lektori su mi to prominili u »Savršeno me boli k.....«. Ajde, razumin i njih, ali onda ta fraza gubi na autentičnosti. Zove me Nada Gašić iz Zagreba i govori: »Jesi li ti stavio one točkice, to mi baš ne sliči na tebe?« Reka san joj: »Ja san kurac dâ u kompletu, a oni su mi ga skratili.« Malo mi je moje muke, srca i ovih stentova, nego su mi još i njega počeli kratit. Reka je Smoje kad su ga napali zašto piše grube riči: »Vi ste skroz ludi! Gruba rič je rak, krv, čir, rat, zaklat, ubit, silovat, okupirat, lopovluk, a kurac, piška, ćiće i jebavanje, to su najboje, najlipje i najslađe riči na svitu.«
    E, to je bilo u njegovo vrime, a danas se svi palu na točkice.
    Četvrta štorija: Prošli put san pisa o Vesni Balenović i reka san da ne virujen da će Štern održat obećanje i primit je nazad u Inu. Nakon ča san preda tekst čitan kako iz Ine poručuju da je Vesna izgubila sve parnice na sudu i da oni prema njoj nemaju nikakvih obaveza. I sad - nikome ništa?! Svi znamo da je Vesna Balenović heroj, pravednik, žrtva i naša savjest, a puštamo da se njezina kalvarija nastavi. Eto, u ovoj tužnoj zemlji ne virujen više nikome. Jedini koji je sačuva još malo kredibiliteta je predsjednik Josipović. Nek je on pozove na Pantovčak, nek joj dâ najveće odlikovanje i nek je stavi sebi za savjetnicu. Savjetnica za pravednost. I nek joj da kancelariju u Ilicu. Jer se malome, jadnome svitu, nije lako penjat gori na Pantovčak i prolazit sve one rengene, provjere i upisivanja.
    Znan da bi isprid njezine kancelarije bija kilometarski red, ali bi Josipović sa svojim osjećajen za pravdu moga i to brzo riješit. Umisto jedne kancelarije tribalo bi Vesni dat zgradu sa 200 kancelarija i 400 pravnika. Kraj te zgrade bi tribalo ispraznit zgradu s 400 kancelarija i u njih utirat 800 istražitelja Uskoka. Treća zgrada bi bija sud sa 800 sudnica, a četvrta zgrada bi bija neboder od 800 katova. To bi bija zatvor. I kad bi se ti neboder napunija, onda bi Vesnu tribalo vratit u kancelariju, Uskok vratit u Gajevu, a sud u Vukovarsku. Naravno da bi posli svega tribalo izać na izbore. I svi bi imali pravo glasa, osin onih iz nebodera. A kad se počnu bunit, triba in reć: »Vi birajte između sebe. Ima vas za popunit Vladu, Sabor i sva državna poduzeća. Dosta su van jedni izbori. S doživotnin mandaton.«
    Znan da je sve ovo ča san napisa na bazi onoga kako mali Ivica zamišlja pravdu, poštenje i pravednost. A kad mali Ivica naraste, onda se pretvori u velikoga Ivu. Pa ili dogura do premijera ili do predsjednika. I kad mu se Vesna Balenović dođe žalit, onda joj on reče: »Tako odrasla, a tako naivna.«
    Ma, pusti ti nju, moj Ivo. Samo ti prebiri po klaviru.
   
    Peta štorija: Sad mu ima blizu 66 godin, a kad mu je bilo sedamnaest, onda je činija žurke u svoju kuću, ili se čekala Nova godina. On je bija iz dobrostojeće familije di se pilo flaširano vino, i onda je on jedan put prijatejima reka: »Dodaj mi kavatapi.« Niko nije razumija da traži vadičep. Kavatapi, tapi i osta je Tapi. Evo se i ja s njin svaku malo vidin i neman pojma kako se zove. Ja ga zoven Tapi, i svi zadovoljni. A Tapi je sa jedanajst godin doša na Firule na tenis. Znate kad je to bilo? Pri 55 godin. U cili klub je bilo pet igrači. Sića se Pilića, braće Jelić, Meka i Dorića. Posli su došli Franulović, Minček i Mušikić, a onda i ovi mlađi. To je bilo vrime kad je Tapi doma prâ teniske balune, pa bi se oni napuvali ka bila pudlica. Reketi su bili kafeni, drveni, i španali bi se krenon. A kad su se Srđan Jelić i Činki Ferić vratili iz Wimbledona i donili rekete marke Slazenger bile boje, svi su u klubu pali na guzicu. Sića se i Palade, koji je doša u Split i onda in je tumačija da postoju tri vrste tenisači: laveki, sloneki i pizdeki. Zadnju pet godin Tapi ne dolazi ni blizu Firula. Govori mi da su ga razočarali prijateji koji su se od laveka pritvorili u pizdeke.
    Ima bit da je virus u điru.
    Šesta štorija: Pokušavan se sitit koliko ima da je RAI počeja s emitiranjen. Moga bi ja pogledat na internet, ali to bi mi bilo ka da na ispitu ćirin u šalabahter. Sićan se da san negdi 1958. odlazija u susida barba Petra Madeja gledat na RAI Rin-Tin-Tina. Odonda su prošle 53 godine. Znači da RAI ima bar 60 godin. Zato se nije za čudit kad vidiš ovi spektakl od Sanrema. Ona naša produkcija sa zvizdama koje plešu, prema Sanremu pari mala seoska priredba. A Sanremo se pritvorija u sve samo ne u pivački festival. Pivači su tu usput, iako se ne može reć da pisme ne vridu. Od njih 14 bar ih je sedan vrhunskih. Cilin festivalon su dominirale dvi voditeljice lipotice, dva voditelja komičara i glavni voditelj Gianni Morandi, koji je bija i selektor pisama. Cili festival je bija u znaku 150. godišnjice ujedinjenja Italije. Stojiš, gledaš, slušaš i ne možeš se nadivit cilome tome spektaklu i profesionalizmu.
    A vrhunac festivala bija je nastup Roberta Benignija. Doša je na bilome konju s talijanskon zastavon u ruci, a izaša je ispraćen ovacijama. Govorija je o tekstu talijanske himne Fratelli d' Italia, kojega je napisa Goffredo Mameli. Analizira je rič po rič, stih po stih i dava je svoje komentare. To je bija sat povijesti i patriotizma. Govorija je o tome kakvi bi ljudi tribali vodit zemlju. Spomenija je vođe ujedinjenja koji su u politiku ušli siromašni, a izašli iz nje još siromašniji. Vuka san nike paralele i vrtija po glavi ko u Hrvatskoj ima intelektualnu i umjetničku snagu ravnu Benigniju, i ko bi zaslužija održat takvi govor. Prvo mi je na pamet pâ Predrag Matvejević. Eto, uboja san ga iz prve!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora