Kaleta govori

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Tombulu miša: Edo Šegvić

Jedna od istinskih vridnosti kalet je šta se još more čut živi glas čovika. Danas su kalete za’nje oaze di se more čut pravi, pučki, kod nas spliski govor.

Te stare riči dil su naše kulturne baštine, dokumenat vrimena. Još uvik lipo zvoni domaća rič, ponosna i brez srama stopila se sa ambijenton, svaka stina upila je use te rezonance. Judi ovod govoridu ka i doma. Svit se u poduzećiman, u školaman i crkvaman, u službenon govoru, odreka svoga starega lipega govora. Spliska ikavica, nekad čakavica a danas štakavica, odavna je izgubila bitku za službenu ravopravnost, uvik potisnuta u korist viši' interesa, zajedničkega jezika iz centra. A kako privest na književni jezik (koji to narod oli regija govori tin jezikon, jeli to jezik za književnike?) ove balature i murtile, tiramole i lancune, ove škure i portune, ponistre i ponare, a ne uškopit ih?

Dugoročno gledano, srića da je ingleški jezik dobija konačnu bitku u kompjuterskoj i internetskoj globalizaciji svita, pa će svi književni jezici svita pomalo izdušit, neće svitu tribat još jedan jezik stavjat između lokalizama i globalizama.

kaleta jema imendan

U starin diloviman Grada ulice jemadu imendane. Judi i' slavidu ka da su in šta u svojtu, pa in činidu fešte (Fešta Svetega Križa u peti misec - 2. 5., Dani Radunice u šesti - 29. 6.na Svetega Petra, prije se slavija i Sveti Roko na 16. osmega, Sveti Luka na 18. desetega, pa Dani Matejuške u šesti misec...).

Za razumit bit i dušu kalete triba doživit jednu taku feštu. Tu svi sudjelujedu, judi nisu gledaoci prestave nego njezini sudionici. Pjaceta i okolne kaletice su pune, judi stojidu na noge, sididu po zidićiman, pune su i ponistre. Prava pučka fjera, svečanost. Sviman su srca puna veseja, siguro i oniman šta su bolesni pa iz posteje kroz škure ćutidu ovi šušur. Altroke mrtva falša scenografija iz tejatra. Koja je tek akustika prostora, evo još stine vibriradu od pustega šušura. I sve je za čovika, nima tonobili, kioski.

Skupija se pusti svit isprid bine, špikeri najavjujedu, judi vičedu i pljeskadu, mužika zaudara (ka šta bi reka šjor Bepo Pegula). Najprvo nastupadu dica u majice na modre rige (Srdelice, Škarina dica, Perlice, Marjanski tići) pivadu himnu Marjanu i Splitu. One malo veće, šta su već propupale, one i pivadu i plešedu. Malo su stidne, napo su divojke, pa ni mala stvar doć na binu, pokazat se momčićiman, ono ka vidi me, jesan dobra, an? A one smišne cure šta in se ne piva, ote u splisku nošnju prodajedu kartele za veliki finale.

 - A moj dragi raaadi na Divujeee...

Za one starije eno dimidu gradele, srdele su naravski već otišle, jopet ste zakasnili, jema samo pive. Pivadu klape, muške, ženske. Pučki mužikant Papić romatično šapje gitari, judi pivadu uglas. Evo i naše pisnikinje Jakotinke. Riči iz dvora Sonjinega ditinjstva čujedu se do neba, stare beside zunzidu kroz kamene kalete, starijiman suzi oko, a najlipje je šta i dica razumidu svaku rič. Sve je puno domaćega govora, očito ovod ne žividu književnici pa se ne čuje književni jezik.

Na kraju veliki finale - tombula - mišaj, vadi ga, ženske noge, dvi sestre usidilice, Juda, Sveta Mande, dvi duzine, Isusove godine, brojka osan, dvi katrige, zero pedese’, dva brata gobava, oba doli, biskupovi očali, nono,terno, cinkvina, evo saće tombula fata. Jedan longo se javija, probije se kroz masu, meštar kontrolira kartelu, ma šjor moj, cinkvina van je već izašla jema po ure, svit zvižđe, ruga se. Opet se jedan javija, opet kontrola, ništo šuškadu, gužva, karanje, čuje se priko zvučnika - kartela ne vridi, čovik ni ima lapiš pa je izvučene broje probija kjučen, sad se nijedna numera nevidi, a kako'š mu dat tombulu, ne mo'š kontrolirat.

- Mariceee divojkooo, poštenoooga ro-odaaa, ti ne peri robuuu…

Sve domaći svit, staro i mlado, svi sa osmihon na licu, pari da se svi međusobno znadu, ka da nima furešti. Možda bi vajalo napravit psihološko-socijološku studiju, snimit koji je ovo svit, koja je struktura ove zbijene mase po školskoj spremi, zanimanjiman, po broju dice, po bogastvu, poriklu (kolinu), jesu li se ovod rodili ili su ovod naselili, odakle, o'kad. Koliko ovod jema samoubistav, razbojstav, depresije, mižerje. Pari ka da ovod ne žive isti svit, ista raca ka u drugin diloviman grada. Šta bi rekli psiholozi, psihijatri, socjolozi, inžinjeri mozga, doturi juske duše?

Ovo su vridna tepla događanja prostora i čovika, di grad i čovik žividu sritno i zagrljeno. Kaleta je sritan spoj čovika i grada.

Bilo kako bilo, judi i kale ovod su puno bližji Mediteranu. Ambijenti novi' dilova grada su drukčiji, gori su visoke kuće, a doli tonobili i kontajneri za škovace. Prostor nima sluha, zvuk biži na sve strane, nima intimnega prostora za javno, domaće okupjanje. More li se reć da je jedan od veliki' poraza moderne arhitekure šta nije uspila stvorit nove humane ambijente u kojiman se judi ćutidu ka u svomen tinelu? Judi se ne poznajedu, slabe su voje i štufi svega (a šta će ka' nima pinez, nima posla, na televižjunu samo politika, naši, vaši …) nimadu vas voje ni pozdravit.

 I koja je to nova gruba navika, eno oni pere auto isprid ulaza, ušteka gumu na hidrant pa udri štrcat. Otvorija svih pet vrat, sve je smočija, ne moreš ni proć. Kasetofon (naravski stereo seraund ol eraund) tuta forca, pijeeen, pijeeen da te zaboraviiin, ti si meneee privarilaaa...

An bravo, jeste li ikad doživili da je niki vaš susid na cili glas pustija recimo niku operu, koncerat oli bar dalmatinsku klapu?

Edo Šegvić, Naš dil Mediterana