Kako u Korizmi pristati piti (riceta iz 1806., nađena u…

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ivo Jakovljević

Prvo šta čovik na početku Korizme mora učiniti, i to odma poslin bolesničke, ribje juve za ručak (povirite u JELOVNIK, pa će van se sve kasti), to je da na 40 dana pristane piti sve u čemu ima alkokola. Lipo je to reći, a kako stati?

U zadnje je vrime moderno, da svi koji loču, čin vidu da in se primiče zadnja ura, svisno odluču da više neće njanci kapju alkokola metniti na jezik. Kad za uru-dvi vidu da in se cili život trese, moraju jošter pojačati dožu. A onda, ka zadnje bleke, odu tražiti pomoć od likara (koji ni sebi ne moru pomoći). A likari ka likari: odma in metnu bilu košuju, vežu ih za posteju, zadiju in inekciju i - šta? Oni odu piti, dok naš čovik pati ka Isukrst.

Zato je dobro šta je Napoleon u svoje vrime doša i u Šibenik, di su njegovi judi naše težake podučavali o vinogradarstvu i vinarstvu, a njegovi likari, prija nego su ošli ća, za sobon ostavili i jednu lipu korizmenu ricetu. Meni je ta riceta dopala u ruke priko Kvartira, di su od 1806. do 1813. Francuzi držali dija svoje vojske, beštija i zatvorenika, pa i najgorih pijančina. I, kako odma na početku Korizme stati? Za sve koji volu svratiti u tovernu, ka i za sviju šta kroz cilu godinu svaki dan, kroz dan, popiju tri-četri bičerinića i litru-dvi vina, ovo je najvažnija od svih riceta za život.

Kako stati, da se tilo smiri barenko 40 dana u godini, a da čovik to priživi, pa da dočeka još koju? Evo, kako: najboje mu je da tri dana ne izlazi iz kuće, da ga niko ne vidi na šta sliči.

Onda je dobro da odma ujutro počne s nalivanjen tila: najprvo s po litre vode u koju će kapniti kvasine, pa onda s po litre gole vode, pa poslin uru s još po litre vode u koju će isciditi jednoga lemuna. Dok sve to lipo pije, pulac će mu tući sto i dvajest, biće mu čas vrućo, a čas friško, priko gornjeg dila glave prilaziće mu svakakvi žmarci, a ruke će mu drćati, ka da je gol po najvećen snigu.

Da bi se zeru ugrija, nema mu druge, nega da priđe na vruće čajeve, pa more u litru zakužejane vode metniti po šake kaduje pomišane s po šake mirišjiva osmugaja, da kad počne sve ižnjega izlaziti vanka, ne bi sam sebi smrdija. U ton nalivanju i gladovanju, i čekanju svaki čas oće li ga vrag odniti, doći će i noć, pa će tren usniti i odma se početi opirati jednima šta će ga bacati s najgornjih stina, a onda doli gaziti po njemu i još ga polivati vrilin ujon. Deraće se, ka da ga koju, i sam će sebe probuditi, pa će se dosititi da je najboje da sve ovo prisiče s dvi dropjanice.

Kad ugleda da su prija jedni sve boce ispraznili, staće ustima pod špinu i piti, i piti, piti na ektolitre vode, pa očutiti svu lipost istine, da je voda izvor života. Pa će, ki ditić, usniti još uru-dvi i onda skroz razrogačenih očiju dočekati zoru. Sa' će biti pripravan da u justa metne žlicu meda od Vrpojca, pa da očuti kako mu se vraća prava forca, kako mu cilo tilo gori od živosti.

Poslin mu ostaje da se strpi još 37 dana i noći, dok ne dođe jopet oni dan, za koga će se sviman kasti da je "kolko vina, tolko krvi".

Preuzeto sa portala Šibenski leksikon uz dozvolu autora