Živile benzinske pare!

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Kad je pročita moju prošlu kolumnu, nazva me brat i govori: »Šta si se uspizdija s tin inicijalima! Koga briga šta ti imaš bakule u glavu i želiš da ti u kolumnu bude sve po špagu. Ajde, jedan put da si spomenija te inicijale, to bi razumija, ali ovako, svaku malo, viruj mi da si ispizdija i šefa i stanicu.« Ja san mu sve begenava: »Je, je, falija san. Stvarno san pretjera«, a u sebi san mislija: »Ča će, bidan, kad ništa ne razumi.« On ne zna da noćima ne spavan, da san u stanju i otkaz dat, ali da neću dat na se. Ono ča pišen, to san ja, i ako me oćeš ka autora, onda ne diraj moje krugove. Da san tija cili tekst napisat u jarpu, ja bi ga tako napisa. Ciloga bi ga zbija, i to bi parilo ka da san ga istresa iz vriće. Nema ništa gore nego sa gropon u štumik obavljat niki posal. Evo, ja pišen, borin se za niku pravdu, za lipe odnose među judima, za jubav i razumijevanje, a onda u subotu otvaran novinu i cili drćen i gledan ča su mi učinili od teksta. Jesu li ga dali u jarpu ili su ga dali onako kako san ga napisa i zamislija - štoriju po štoriju. I evo san naša rješenje.
    Posli ove prve gre...

*****
    Druga štorija: Ima u Split jedan čovik ča se zove Emin Gaši. Bavi se elektrikon i komercijalon, i on mi svaku malo pošaje čagod zanimljivoga na emajliranu poštu. Ovi put mi je posla ništo s bloga dr. Branimira Molaka. Čovik me oduševija. Piše o nafti, benzinu, formiranju cijene i govori da kad je nafta u svitu 70 dolari po barelu, da trošak za litru benzina iznosi 2,5 kuna. A kad nafta poskupi jednu kunu po litri, da u nas benzin poskupi za dvi kune. U Pravilniku po kojemu se formira cijena derivata, nigdi se ne spominje cijena nafte u svitu, nego samo cijena nabave. Pravilnik je pisan ka da Hrvatska nema rafinerija. I ka da nema domaćih nalazišta. Mi vadimo blizu miljun tona godišnje i ti nas barel košta najviše 20 dolari. Tako samo na toj nafti Ina zaradi 500 miljuni dolari. Ovi ča prodaju Inu, govoru da vridi tri do četri miljarde, a Molak tvrdi da vridi deset puti više. Naše rafinerije radu s trećinon kapaciteta, a mi uvozimo »kvalitetnije« derivate da bi nekome napunili žepe. Molak spominje i novinare koji su se prodali i koji reklamiraju »uspjehe« interesnih grupa, a posljedica njihovog pisanja su prekomjerne cijene, zbog kojih trpi sve siromašniji puk. Sve ča je dr. Molak napisa, sve mi to zvuči pametno i stručno, i baš bi volija da mu novine otvoru prostor i da ga sučele s drugim stručnjacima, pa da vidimo je li ova cijena benzina istorijska nužnost ili je ona samo kasa uzajamne pomoći razbojničkoj družini. A do tada, evo na kojoj ćete internetskoj valnoj dužini nać gospodina Molaka: http://www.branimir-molak.hrvati-amac.com/besmislena formula.htm
    Živile benzinske pare!

*****
    Treća štorija: Od tri sina jedan mi je oženjen. I to nije dobro. Bilo bi dobro da su oženjena i ova dva. S tin da nijedan ne stoji s menon. I kad dobiju dicu da se držu recepta ovoga oženjenoga. On dođe s ćeron u nedilju navečer, prispavaju, sutra obidvaju i idu doma. Baš lipa doza. Nije da ja ne volin svoju unuku Laru, ali sve ima svoju miru. Ima joj blizu šest godin i cila je ka na šuštu. Ajmo gimnastiku, ajmo na karte, ajmo lipit slije u album, ajmo učinit kakao, ajde mi čitaj priču. I uvik mi donese priču di se spominju medvjedići i nika Vladislava. Medvjedići su išli spavat kod prijatelja, roditelja nije bilo doma i oni su učinili rusvaj. Onda su susidi zvali policiju, policija zvala roditelje, i na kraju ide pouka kako triba bit fin i uredan. Blago rečeno, debilna, degenerična i kretenska priča. Onda ja, kad dođen u tekstu do Vladislave, ubacin da se Vladislava popela na luster i popišala dičicu. E, to je Lari najdraže. Ajde još, ajde još! I onda ja smišljan pismice: »Šeta šumon Vladislava, pa ugleda jednog lava, na stablo se uzverala, i lava je popišala! Lav poludi, stablo trese, čudne stvari tad se dese. Ljutog, bisnog, strašnog lava, opet piša Vladislava. Skupija se i otiša, jadan, tužan i popišan. Sad se šumon širi slava: najjača je Vladislava. »Ajde još, ajde još, ajde još! Neću, eto se popni na luster pa pišaj odozgar. Skupila se i išla u oca. Ne ča je naša, ali baš je fina.

Zna kad je dosta.

*****
    Četvrta štorija: Sve me vuče da nastavin - ovo van je štorija o Nadalini. A nije o Nadalini, nego o Hadezelini. I sad bi tribalo zapivat: »Kad Hadezelina muti jaja, zamuti pamet svima...« I evo se opet vraćan na gospođu Kosor koja nan je neizbježna. Možeš minjat kanale, moš priskakat novinske stranice, moš letit teletekston… ali pomoći nema. Ona, svugdi ona. I ča čini? Ništa, apsolutno ništa. Njezina jedina zadaća je da iritira. Onda stanen, pa sugeriran sebi: Smiri se. Ne obadaji je. To joj je posal. Mora bit sveprisutna, mora se usić u memoriju, tako da je kod glasanja čovik instinktivno zaokruži. To ti je isto ka i s coca-colon. S tin da od coca-cole ima bar neke koristi.Je, pokušavan bit racionalan, pokušavan nju i ovi HDZ svatit ka elementarnu nepogodu, ka višu silu protiv koje nema lika, ali isto se znan upitat: Druže Marxe, ča san ti ja skrivija? Evo, kad gledan gospođu Kosor, onda se odma sitin Drage Krpine. Izvinjavan se gospodinu Krpini ča ga spominjen, ali ne mogu protiv svojih asocijacija. Kosor - Krpina. Ista pašta. Samo druga faza. Bila je Krpinina faza, kad nas je ti gospodin mučija i maltretira, a mi smo ga prezirali i rugali se s njin. A onda je nesta i pâ je u zaborav, ka ča u zaborav padaju loši obrambeni igrači. Ajde, ima cipaduri kojih se još uvik sićamo. Kako vrime prolazi, sve su nan simpatičniji, i spremni smo in oprostit ono mlaćenje po nogama.

Zato jer su to bile tuđe noge.

*****
    Za razliku od tih nogometaši, igrači ka ča su Kosor i Krpina cipaju po svima nama. Igraju grubo, divlje, idu iz faula u faul. Igraš tehnički, igraš pošteno, pokriješ svoj dil terena, onako kako su te stari treneri učili, ali ništa ne pomaže. Ovi nasrću, tuču, ne daju ti disat, a suci se pravu blesavi. Ili ih je potplatilo, ili su in utirali straj u kosti. I onda se čovik pita zašto uopće izlazi na teren kad zna da ćedu ga isprobivat i da ga niko neće uzest u zaštitu. Triba li se skroz povuć ili prihvatit njihov način igre pa se skupa s njima počet valjat u blatu? Ne znan, ča se mene tiče, nisan više za istrčavat na teren, srce je oslabilo. Moje je da stojin gori na tribine, da pratin utakmicu i o njoj izvještavan. A još je boje da stojin doma i gledan prenos priko televizije. Onda znaš da ti neće doletit petarda u glavu, i nećeš slušat Kosoričine i Krpinine navijače koji su najsritniji kad se ozlijeđeni protivnik previja po travi, a oni mu pivaju: »Ubij, zakolji, da više ne postoji!« Evo mi pada na pamet je li iti jedan igrač iz te Kosoričine i Krpinine ekipe, a koji se busaju u prsi svojon ljubavlju prema nacionalnoj selekciji, izaša čist po završetku karijere? I da se za njin nisu vukle lupeške afere u miljunskim iznosima?
    Junaci domovinskog škarta.

*****

 Peta štorija: Zima je, puno je zima. A kako će bit u prvi misec nego zima? Govorili su stari: »Ako sičanj ne siče, a veljača ne vejuje, onda marač i siče i vejuje i zapuhuje.« Bože, ča su bili pametni naši stari, sve su znali. Znali su nosit špančeru, znali su nosit veštit, jemali su krejance, znali su sidit u kafanu, znali su zidat, znali su kopat, znali su vino činit. A znali su se i tuć. Meni se dida tuka na Pjavu. I onda mi je priča kako je pala granata i jednome njegovome drugu su geleri odnili kapu, prošli kroz rukave i nogavice i njanci ogrebotinu nije ima. I onda bi dida zaključija: »Da je bija mrvu veći oli mrvu debji, bija bi ga vrag odnija.« Je, sve ti je u životu srića. Da iman sriće, sad bi učinilo sunce, ja bi se izaša prošetat i onda bi se spustija na Bačvice i iša put Željezničkoga, pa onda uz prugu, pa priko Rive do Matejuške i nazad. Pri bi zna poć od Bačvic priko Ovčic, Firul i Zente, sve do Žnjana, ali san odusta od te ture. Zaraj muzike. Jer, kad izađen prošetat uz more, onda volin svoj mir i slušat prirodne zvuke. More, vitar, tice. A umisto toga dočekaju me zvučnici izbačeni vanka lokala, iz kojih dopire program lokalne radiostanice. I dok šetaš, slušaš vijesti radi kojih si uteka iz kuće, ili muziku koju nikad ne slušaš kod kuće. Zato ja gren priko Rive, a zbog zdravstvenih i konspirativnih razloga pribacin šalpu priko usta i nosa, i još nabijen vunenu kapu na glavu. E, ali me isto ukebaju. Reka mi je jedan: »Mislija si mi uteć, je li, mišu? Ali povata san te. Sad te već pripoznajen po neprepoznatljivosti.« Iskoristija je priliku i nastavija: »Oni mislu da smo mi ludi. Nisu prestali pizdit o Sanaderu. Sve su nan rekli, sve su nan otkrili. Svaki detalj, svaku sliku, svaku bužu i svaki cent. Je, Sanader je grabija, ali je raspodjela bila: pola pije, pola Šarcu daje. I mi sad znamo svaki detalj o njegovoj polovici, a o onoj polovici ča je dâ stranci, e tu je pâ mrak. O tome se ne zna ništa. Je, javu se dikod kad triba koga nepodobnoga umočit. Evo nan javjaju da je Bjanka Matković grabila iz toga crnoga fonda. Ona i niko više! Očekujen da optužu još Zubovića, i Luku Bebića čin mu isteče mandat. Ma, koga oni zajebaju?!« Ja stojin, zamotan u onu šalpu i s kapon nabijenon sve do nosa, i kroz šalpu svaku malo govorin: »Je, je, pročita si ih, svaka ti čast. E, tebi će uteć?!« Sad san prominija šetajuću rutu. Iden s auton na Žnjan, parkiran se uz more, onda šetan tristo metri livo od auta, pa onda tristo metri desno. Nit koga vidin, nit koga čujen.
    Samo Žnjan, Papa i ja

*****   

Šesta štorija: Meni su najdraže ove književne polemike, jer onda se u meni probudi strukovni nerv, pa i ja iman osjećaj da san u žiži. Evo je ovih dan iz Društva hrvatskih pisaca izaša Ivan Lovrenović, u znak protesta ča je predsjednik toga društva Velimir Visković u jednome intervjuu izjavija da Miljenko Jergović nalazi opravdanje za reafirmaciju četničkog pokreta u Srbiji. E, svaka mu čast! Lovrenoviću, naravno. Evo, i ja mu se pridružujen. Izlazin iz Društva hrvatskih pisaca! Ne volin kad mi se napada Jergovića. Uopće nisan pročita Jergovićev intervju u Vremenu, a u kojemu, po Viskoviću, Jergović nešto nalazi, nešto reafirmira, podržava ili opravdava četnike i četništvo. Nema šanse i gotovo! Previše je Jergović čovik, humanista, demokrat, intelektualac i pisac kojemu niko u nas nije ni do kolina, da bi moga stat na fašističku stranu. I baš je lipo reka Jergović kad su ga pitali za komentar u vezi s Lovrenovićen, Viskovićen i Vremenon, da nije njegovo da se javlja. Već da je to stvar pisaca, intelektualaca i svekolike hrvatske javnosti. Evo, ja san se javija. Živija mi, Jergoviću!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora