Duša iz purgatorija

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Asocijacije su vrag. Javila mi se gospođa Margareta Pear, špikerica Radio Zagreba, trenutno u penziji, i ispričala mi jednu dogodovštinu. Na kraju razgovora san je pita smin li je imenovat u tekstu, a ona je odgovorila onako neodlučno: »Ma, ne treba, pa može, Vi odlučite, možda bolje da ne.« Odlučija san da joj ne spominjen ime. I stâ san mislit koji ću joj pseudonim stavit, a da ipak ima neke dodirne tačke s njon. Pala mi je na pamet Margarita, a onda me to asociralo na tratinčicu. Ta tratinčica me odvukla na Tratinčicu. A to je bija najjači DJ u Zagreb. Ovo su mi došle godine, i cili san iša u meko, pa jurišan u bolju prošlost.
    A ča se tiče gospođe Margarite, pustit ćemo je da sama govori: »Prvog veljače sam trebala otići na operaciju vratne kralježnice na Rebro, a to je bio utorak. U ponedjeljak, dan prije operacije, bilo je oko 19.30 sati, ja baš pakiram sve ono što mi treba za bolnicu, kad netko zvoni na vratima. Nije bilo ni tri puta kratko, kako mi zvone prijatelji, ni jedan put dugačko, nego nekako neodređeno. Ja pitam tko je, a ženski glas mi odgovara: Radićeva 9. Mislim se ja što je to, jer mi to ništa ne govori, odškrinem vrata, a jedna fina gospođa stoji s fasciklom i veli da je ona iz poduzeća za sjajne pogrebe, sa sjedištem u Radićevoj 9. Ja se osupnem, ali je ipak primim u kuću. No, da ne duljim, ispostavilo se da gospođa radi u Udruzi za sjajne pogrebe i posmrtnu pripomoć, a koja je pod tim imenom osnovana tisuću osamsto i neke. I sad mi gospođa nudi svoje usluge. Lijepo sam je ispratila, zahvalila joj i stala razmišljati da li je to koincidencija ili je njoj netko s Rebra javio da sam ja sutra na operaciji. Ne bih ja ništa željela govoriti protiv Rebra, jer možda Rebro nije samo, možda su u tu igru umrežene sve bolnice, a dojavljivač Udruge za sjajne pogrebe može biti bilo tko, od portira do glavnog kirurga. Čujte, netko je ušao u registar i javio im.« Kad je fermala, pita san je kako joj je prošla operacija, a ona mi se pofalila da je sve prošlo u najboljem redu i da su joj vratne kralješke pojačali platinom. Nakon plemenitog glasa, dobila je i plemeniti vrat.
    A malo je falilo da dobije i sjajnu uslugu.
   
    Druga štorija: Lipo je kad ti jedna štorija dâ inspiraciju za drugu. A poveznica je Radićeva 9. Sad pokušavan locirat tu kuću. Čini mi se da Radićeva ide od Trga do Kamenitih vrata, a ono naprid je Jurjevska. Sve mi se izmišalo. Zoven Tea Jurića u Zagreb i on mi govori da u Radićevoj brojevi idu od Trga put gori. Znači da bi Radićeva 9 bila u visini Krvavog mosta.
    A tu su se najžešće bitke vodile za vrime ovih demonstracija po Zagrebu. Bit će oni huligani iscipali i cilu Udrugu za sjajne pogrebe, tako da je izgorila i sva kartoteka. Pametno je učinila Margarita ča je onu go spođu špedila iz kuće. Recimo da operacija nije uspila, i da je gospođa Margarita došla u Udrugu za sjajne pogrebe i traži da je pokopaju na najlipši požicjun s odgovarajućon muzikon, a ona gospođa joj reče: »Oprostite, milostiva, ali huligani su nam sve kompjutere razbili pa nemamo dokaza da ste vi naša članica.« Gospođi Margariti bi tada naglo puklo srce i izvrnila bi se na licu mista. I ko bi onda bija kriv? Jadranka Kosor, huligani ili policija?
    Znan da gospođi Margariti odgovori na ta pitanja ne bi ništa značili, ali ajmo vidit ko je kriv za iscipane kompjutere i sve one nemire. Počnimo od Jadranke Kosor. Ča je ona bidna kriva i ča ga ona ima sa svin tin skupa? Ništa, apsolutno ništa. Nit ča bidna zna, nit ča bidna razumi. Ona stoji ka gospe od cukra, a drugi sve odlučuju. Šeks, Jarnjak i Hebrang vuču konce, Kalmeta i Milinović vuču pineze, Pavić i Hloverka vuču svit za nos, a Hrvati vuču porijeklo iz Irana. Ajmo vidit je li kriva policija. Evo, odma ću van reć da nije. Postoji zakon kojega je donija Sabor da nema demonstracija na Markovon trgu. I ča čini policija? Provodi zakon. Stavili su ograde, stali iza tih ograda, zaštitili se štitovima i kacigama i svojin tilima branu prolaz priko barikada. Oni stoju, a huligani ih gađaju bocama, kamenim kockama, tuču ih štapima. Policija stoji i ne reagira. Onda huligani izgulu prometni znak, i s onin stupon, ka s kopljen, jurišaju na policiju. Policija popizdi, krene na juriš, povata, izmlati i privede pedesetak huligana i sud ih osudi. Znači, huligani su krivi? Nisu! Oni su osuđeni, ali nisu krivi. Ko može osudit lava kad izi antilopu, ko može osudit zmiju kad izi miša? To je njihova priroda. Ne mogu oni kontra sebe. A ča će činit naši huligani, nego tuć se s policijon, razbivat autobus, mlatit letvama po glavi, cipelarit i jurišat pet na jednoga.
    Sad će se gospođa Margarita uvatit za glavu: Ja ostala bez lipoga požicjuna ispod čempresi, ostala bez glazbe i opreme od tikovine, a niko nije kriv?! Pomalo, gospođo Margarita! Krivac je tu i krivac se zna, ali to nije ni gospođa Kosor, nije ni policija, a nisu ni huligani. Krivac je naše porijeklo. Naša iranska krv. Ka ča su Iranci izabrali one talibane, one mudžahedine, one vjerske vođe koji ih jebu u mozak, i koji su od Irana učinili zatucanu, antipatičnu, militantnu zemlju, tako smo i mi izabrali naše velike domoljube koji će radi svoje koristi od iljadu euri, razbucat firmu od miljun euri. A ako ćemo pošteno, nismo ni mi krivi.
    Geni su krivi za sve.
   
    Treća štorija: Dolazi mi žena doma i smije se. Pitan je ča joj je, a ona će: »Bila san sa Željkon i ona mi govori da joj je Šago nikidan donija doma toster i da se pofalija da ga je kupija za 40 kuna. Željka se odma namusila, da šta će joj to, da sigurno ti toster ne vridi kad je tako jeftin. Onda je išla pritisnit onu polugicu za početak pečenja, a poluga stoji tvrdo. Zove ona Šagu, Šago sta upirat, a poluga ni makac. Uzeja Šago toster, nosi ga u butigu, objašnjava da toster ne vridi, da mu dadu drugoga. Oni ni čut. On traži šefa, šef doša i govori da mu je žaj, ali da ne može minjat artikle ni vraćat pineze. Šago se cili zaškarpunija, uzeja je oni toster i tresnija ga o tle. K vragu oni, toster i cila in butiga! I sad se Željka smije i govori mi kako se posli sitila da je tribala toster uštekat u struju, pa bi se ona polugica makla ka od šale. Nije ništa rekla Šagi, jer da bi je bija ubija. »Reka san ženi da i ona ništa ne govori Šagi. Zašto da se čovik iznervira.
    E, vaja dikod bit diskretan i ne davat sve na velika zvona.
   
    Broj četri štorija: Je, priznajen, malo san glupo počeja, ali sve ima svoje. Da san stavija: Četvrta štorija, onda bi slovo Č moglo izletit ka inicijal prilikom grafičke obrade teksta. I to slovo Č jema kvačicu, a ta kvačica ulazi u gornji red i miša se sa slovima. Slovo B nima kvačicu i ono ne more činit nered poviše sebe. Tako je tičar Bubalo doša jednome ča se doselija poviše njega, a koji je drža tri maške. Bubalo mu je zaklapa na vrata i reka: »Moji tići ne moredu izist vaše maške, a vaše maške moredu izist moje tiće. Ako strada i jedan moj tić, pozdravite se sa svojin maškama.« E, ne vaja se dirat u one poviše sebe. A nije lipo ni tlačit one ispod sebe.
    Meni je najdraže kad se javi Amnesty International i skrene pažnju na Šeksovo djelovanje za vrime agresije na Osijek, pa Šeks poludi i izvriđa cilu Amnesty i kilometar oko nje. A usput se sitija majke svin novinarima koji su se usudili pisat o njemu. I to njemu bude trenutna sa tisfakcija, jer se čovik lipo ispraznija. E, ali uz to triba dobit i potvrdu od suda di će pisat da je Šeks čist ka duša iz purgatorija. Misli se Šeks, misli, a onda se siti da ne bi bilo zgodno tražit uslugu od Vrhovnog suda, jer mu je Vrhovni sud već izda potvrdu da je u Glavaševom slučaju Šeks svjedočija istinu i samo istinu. Naročito kad je spominja petu kolonu i kad mu je tužitelj reka da se takvim svjedočenjem Šeks svrsta u Glavaševe odvjetnike. Kako je Šeks puno važniji Vrhovnom sudu od toga tužitelja, to je Vrhovni sud izda potvrdu Šeksu i indirektno poručija tom tužitelju da je glup ka kurac i da se ne dira u Šeksa.
    I ča će sad Šeks učinit? Triba s vrata skinit Amnesty International i triba začepit gubicu novinarima. Kako su novinari legalisti, nećedu smit pisnit kad Šeks dobije potvrdu od suda da za vrime rata on nije ima pojma ča čini Glavaš. Iako je Glavašu bija nadređen, i iako je s ponistre svoje sobe i s ponistre svoga položaja moga vidit i znat za sve one mrtve koji su ležali po dvoru i plivali po Dravi. A ko je najmjerodavniji da izda takvu potvrdu? Naravno, sud u Osijeku. Jer, osječki suci najbolje znaju ča sve Šeks nije činija za vrime rata i ča sve nije u stanju učinit njima za vrime mira. I sad Šeks maše s potvrdom o totalnoj amneziji i totalnoj amnestiji. I svi su novinari odma zamukli. Klanjaju se toj potvrdi suda. Srića da ja nisan novinar, pa mogu napisat da se i ja klanjan toj potvrdi. Jer kad joj se ne bi klanja, onda bi to značilo da je ta potvrda lažna. A to bi bila prva i jedina lažna potvrda izdana u Hrvatskoj od stoljeća sedmog. Potvrda u žepu i svi zadovoljni. Šeks zadovoljan, a suci pivaju: Jebeš obraz, jebeš slavu, čuvaj plaću, čuvaj glavu!
   
    Peta štorija: Evo se Dalmacija digla na noge. Naglo je postala svjesna svoje uloge, svoje važnosti, svoje klime, mora i običaja. Ovo san mrvu sarkastičan, a ne bi triba bit. Jer su na čelo Udruge za zaštitu Dalmacije stali sve časni ljudi. Lipo je da vodu računa, ali mislin da od te udruge neće bit baš puno koristi. Ka ča je nije bilo ni od Dalmatinske akcije. Kako su se ovi danas skupili za boljitak Dalmacije, tako se i nas dvadesetak skupilo pri dvadeset godin. I na pameti nan nije bija samo boljitak Dalmacije nego i spašavanje njezinoga obraza. Vajalo se oduprit ustašizaciji, prebrojavanju, tiranju iz stanova i tiranju sa posla. Vajalo se pobunit protiv zatiranja imena Dalmaciji. Onda je vajalo govorit, pisat i djelovat.
    A ovo danas, ovo je sve slaka voda. Govorili, ne govorili, sve će doć na svoje ulaskon Hrvatske u Evropu. Dalmacija će bit prepoznatljiva regija Hrvatske, a Dalmatinci će bit prepoznatljiv dil pučanstva. Ponizne sluge evropskih gospodara. I kako in se oduprit? Kako sačuvat didovinu kad nan zašuškaju s pinezima? I kad mi pofrajamo pineze, ča će nan činit dica? Učlanit će se u Udrugu za očuvanje Dalmacije? Čin su ovakve teme na tapetu, odma se sitin književnika Živka Jeličića. Kad je Milošević priko Gazimestana krenija u svoje juriše, Jeličić je reka: »Sve će se raspast, a mi ćemo postat sluge evropskih kapitalista. Noge ćemo in prat!« Ali, mi smo puntari i nećemo se dat!
    Noge ćemo in prat, ali sami će ih trat!

Kolumnu prenosimo sa portala NOVI LIST uz dozvolu autora