Demokratski anarhizam

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Najlakše je ležat u posteju, pokrit se su dvi dekice, okrenit se na livi bok, poduprit glavu rukon, uvatit se pisat i zauzimat beskompromisne stavove. Ta beskompromisnost je suluda u ovome vrimenu koje je, ka i svako drugo, sazdano od ijadu interesa, pogleda i političkih uvjerenja. I kako ćeš ti to sve uskladit i dovest u red? Lipo, uz pomoć demokracije. Svak reče ča ima reć, onda se to provuče kroz izborne škatule, kroz saborska mista i Vladu, pa sve bude ka prošek. I u takvoj situaciji poć u demonstracije, poć dištonavat i poć se konfrontirat, to je luđe od kupusa.
    Svi su već obradili slučaj gospođe Tereze Luks koja je usporedila majku Silviju i oca poglavnika, ali to nije ništa za čudit se. Gospođa Tereza Luks je izletila na vrh javne televizije ka rezultanta kompromisa političkih silnica. Jer da su SDP i HDZ stali tvrdo, nikad ne bi bija izabran nadzorni odbor s njon na čelu. A kako je gospođa Tereza Luks u svojoj profesionalnoj karijeri šarala i livo, i desno, i tamo i vamo, to su se oko nje učas složili i jedni i drugi. Ajde, recimo da to njezino šaranje nije išlo u ekstreme, pa je to imenovanje, uz lagano stiskanje nosa, mogla prihvatit i šira zajednica.
    E, sad dolazimo do sastavljanja televizijskog Programskog vijeća. Ma baš je to Vijeće odlično sastavljeno. Ima livih, srednjih i desnih. I još je za žuntu dodan i dr. Kujundžić. On mrvu izlazi iz zadanih gabarita. Čovik je doktor, bija je pomoćnik ministra zdravstva, sad je, čini mi se, ravnatelj bolnice u Dubravi. I kud ćeš lipše, nego da čovik usput brine i o javnoj televiziji. Postoji samo jedan problemčić, a to je da se čovik javno izjasnija ka poštovalac lika i djela našeg neumrlog poglavnika. Tili su ga izabrat za predsjednika Vijeća, ali je skočija Ivo Goldstein i reka da bi to bilo malo nezgodno. Onda su ga predložili za potpredsjednika Vijeća i gospodin je proša ka od šale. Sad ću se malo slobodnije izrazit: ustaša ne može za predsjednika, ali nema problema da bude potpredsjednik. E, to se zove kompromis, to se zove politička mudrost. Umisto da se njih pet iz Vijeća diglo i reklo: »Makni se odavde, ti si hrvatska sramota!«, oni su se odlučili ne konfrontirat, jer je pred njima još puno ozbiljnih poslova i zadataka. Oni ne razumu da ča god budu činili, da će sve ostat u sjeni njihovog kompromiserstva. Zajebano je kad kreneš od trulih temelja.
    Čudin se Ivi Goldsteinu ča je osta sidit u Vijeću. Umisto da je uzbunija cili svit, umisto da se politički obračuna s hrvatskin talogon, on se pokrija ušima i osta sidit s tin kompromiserima. E, ali to su više sfere, to ja ne razumin. Sićan se kad je svojedobno Vesna Pusić žestoko protestirala protiv mogućnosti da Bandić, nakon one afere s alkoholon, vožnjon i policajcen, bude izabran za gradonačelnika Zagreba. I nije bija izabran. Izabran je za dogradonačelnika. A za njega je glasa i HNS.
    Tako ćer dolazi doma i mater je pita: »Ćerce, da nisi bila po zlu putu?!«, a ćer joj govori: »Di bi ja, majko! Nije mi ciloga utira. Samo mi je stavija glavić.«
   
    Druga štorija: Puno se svita u nas počelo bunit protiv kapitalizma. Ima ih ča na ove demonštracjune izlazu s Titovon slikon i zazivaju samoupravni socijalizam. Kako ne razumu da je to bilo govno od sistema. Lako je bilo radnicima, studentima, malin obrtnicima, velikin poduzećima, likarima, inženjerima, dici i penzionerima, ali niko se ne pita kako su prolazile kurbe. Nije bilo lako kurbama u socijalizmu. Jesu se bidne ispatile. Lito, zima, snig, kiša, a one na zadatku. Svoj trotoar, svoj đardin, i onda vataj mušterije, brzo digod u portun, ili u koju šporku sobicu, on spusti gaće, obavi posal, zapali duvan i cili opušten gre svojin poslon, a ti moja - Jovo nanovo! I tako desetak mušteriji dnevno. Nit ti ide socijalno, nit ti ide mirovinsko, izložena si bolešćinama, agresivnin mušterijama i zavidnin kolegicama.
    I evo nan je doša kapitalizam, i sve je stavija na svoje misto. Nema više sive ekonomije, nema više jebavanja na crno. Lipo ćeš vodit knjige, pisat ćeš ure, zaradu, plaćat ćeš porez, ić ćeš na preglede, bit ćeš telefonon spojena s policijon i ako ko krene grubo, stisneš botun i policija doleti. A ako se koja dama odluči vodit posal na crno i ostane vanka sistema, neće joj bit laka. Uvati li je inspekcija u posteju s mušterijon, teško će se izvuć. Ajde, uvik može reć da joj je to ko od rodbine, pa da joj je doša dat ruku, ali nije ni policija pizda. Tražit će mu dokumente i kad vidu da nije isto prezime ka njezino, znat ćedu da joj nije ni brat, ni otac, ni rođak. A iz adrese će lako izračunat udaljenost, pa kad vidu da stoji dalje od pô kilometra, eto nevoje i njoj i njemu.
    Znan, more dama pružat usluge isključivo susidima, ali i onda joj neće bit laka. Kako se po susistvu sve zna, to će se brzo doznat koji joj je muški uša u kuću. I odma ćedu javit njegovoj ženi. I eto ti učas škandala. Žena će joj doć tuć na vrata, vikat će: »Kurbetino, vrati mi muža!«, a kad joj otvori vrata, žena će muža poslat doma, a njoj će sve vlasi izgulit. I posli dva-tri takva nastupa, ča će joj bidnoj preostat nego legalizirat biznis. Posli par miseci će se priporodit, izać će na teracu i vikat: »Živija kapitalizam!« Ispod njezine terace će prolazit demonstranti, marširat će omladina, studenti, radnici, seljaci, likari, inženjeri, obrtnici i penzioneri, nosit ćedu parole kontra Vlade i kapitalizma, a ova naša dama će ih prolit vrućon vodon i reć: »Bando nezahvalna, meni je kapitalizam sve dâ!«
    Doli socijalizam! Živile kurbe!
   
    Treća štorija: Ovo ča ću sad napisat, nema veze s demokracijon i uljuđenin ponašanjen, pa molin državne tužioce, policiju i fino građanstvo da ovu štoriju priskoču. Nikidan san pročita da je jedan momak puca u poslodavca koji mu ni dâ plaću. Odma san nalija čašu crnoga, jer mi je doktorica rekla da mi je to dobro za srce, diga san čašu do visine glave i reka: »Evala ti, kume!« Popija san je na dušak. Ajme ča san bija sritan. Mogu zamislit koji je monolog ima oti radnik pri nego je nabavija rivolver. Bit će misecima iša po kući i govorija: »Ma, jeba ti pas mater, govno posrano! Ja pošteno radin svoj posal, dižen se u šest uri, kod tebe san do tri popodne, sve si izvuka iz mene, iscidija si me ka limun, neman za kruv, neman za lamice, neman za duvan, a ti se kurčiš u vili, kupuješ novo auto, ideš na ljetovanje, a meni plačeš da nemaš pinez. Da se strpin, da tebi nisu platili. Jebe se mene za tvoje brige! Prodaj kuću, ajde u šator, zatvori butigu, ajde u stečaj! Čini ča god te voja, ali meni moje trude moraš platit! Ja san radnik, ja ne znan ništa drugo nego radit. Da znan vodit posle, bija bi poduzetnik, imâ bi radnike, i ne bi mi na pamet palo da ih ne plaćan. Ti bi tija da te ja razumin, da suosjećan s tobon, da se uvučen u tvoju kožu. A di si bija kad si stica bogatstvo? Ča se onda nisi mene sitija? I kad san ti doša pitat svoje trude, ti si manija rukon, ka da tiraš dosadnu mušicu. E, kad je tako, gledat ćemo se priko mušice.«
    Eto, radniče moj, ti si reka ča si jema, i učinija ono ča ti je došlo. Ja san diga ovu čašu u tvoje ime, i to je sve ča mogu učinit za te. Mogu ti doć i u prežun, donit ti duvan i čikolatu, a onda sest s tobon i reć koliko te razumin. I neće nas bit baš puno koji te razumimo. Bar od onih koji nisu niki faktor. Nemaš pojma koju ćeš kalvariju proć. Cili državni aparat, svi tužioci, sva policija, svi suci i svi mediji, svi će te želit prikazat ka monstruma i udrit će ti najveću moguću kaznu. Proć ćeš sto puti gore nego da si najveći ratni zločinac. Za primjer drugima. Jer di bismo mi došli kad bi svak ko radi, a ne prima plaću, puca u svoga gazdu. Sistem bi se urušija priko noći. A naši najboji sinovi nisu dali život za ovi sistem da bi se sad neko s tin iša zajebavat. Čekaj, ljudi su ginili za Hrvatsku, a ne za kapitalizam. Ajme, koja si ti budaletina! Socijalistička Hrvatska?! To ti je nemoguća misija! Nisu gazde krali da bi svima dali.
    Zato, čaša gori za moga radnika!
   
    Nova štorija: Ćer će mu brzo u školu, i govori mi da će je dat na vjeronauk, jer da je čita u Jutarnji kako se dica iživljavaju na onoj dici koja ne idu na vjeronauk. Znan ga skoro 40 godin, znan da ni on ni žena nemaju nikakve veze s Crkvon, pa se smijen i pitan ga zašto od sebe čini makaka. On se brani da je lako za njega, ali da ne želi dite izlagat neugodnostima. Da on zna sebe, i kad bi mu ko dite maltretira, uša bi u zbornicu, privrnija bi in stol i sve bi posla u materinu. Govorin mu da postoji i kulturniji način. Ideš u školu i rečeš meštrovici da pouči dicu da nije lipo zajebavat iznimke, da svak ima prav na svoj način života, na svoju različitost i da je svako dite jednako vridno. Pita me on da ča će činit ako to ne pomogne. Poć ćeš u direktora škole, i ako ne reagira, dat ćeš to u novine, a usput ćeš se javit i ministru školstva. Pa ako ništa ne pomogne, tražit ćeš prijem kod nadbiskupa i zamolit ćeš ga da on zaustavi to šikaniranje drukčijih, jer svi smo mi Božji ljudi i svih nas Bog jednako ljubi. Gleda me on, pa govori: »Zamisli koliki je to put, i kolikin ću nevoljama izložit ćer dok se to ne zaustavi. Ol mi nije lakše dat je na vjeronauk i poštedit je svih tih neugodnosti? A kad uvati 18 godin, nek sama odluči šta će dalje.« Reka san mu: »Sinko, tvoje dite, tvoj izbor. Ja vas trojicu nisan dâ na vjeronauk i ne sićan se da ste imali nekih neugodnosti. Puno bi se grubo osjeća da san utrča u šator pobjednika i pljunija na sve ono ča me obilježavalo ka čovika.« Samo je slegnija ramenima i nastavija je mumat polpete.
    A baš su bile dobre. Sa špinjačon i jajon na oko.
   
    Peta štorija: Još uvik vrtin onu debelu knjigu o Splitu za vrime Drugog svjetskog rata. To je pesto stranic antifašističkog Splita. Na iljade sudionika NOB-a, na iljade mučenih, zatvaranih i šikaniranih. I od svih tih imena, ništa nije ostalo. Nijedna škola, nijedna ulica, nijedan vrtić, nijedan brod. Ništa ne nosi njihovo ime. Sve je izbrisano 1990. godine. Kako je moguće da od svih tih heroja niko nije pozitivna povijesna ličnost? A svi su bili antifašisti. Ol u Splitu antifašizam nije u modu? Ča se sad nosi? Sad se nosi Park mladeži. Zašto se ne nosi Park skojevaca, kad je pod tin imenon od ledine učinjeno Splitovo igralište?
    Ono kad je Ajduk u Australiju skinija zvizdu i stavija hrvatski grb, mrvu san se stresa, ali san reka: Neka! Pod hrvatskin grbon je Ajduk osnovan, i niko nije ima prav falsificirat povijest. A ako se tija dat značaj i Ajdukovon ratnon putu, vajalo je uz hrvatski grb dodat i jednu diskretnu zvizdu petokraku. Rodija si se pod nekin znakon, pod nekin grbon i s nekin imenon, i to vaja poštovat i čuvat. Nije lipo činit nasilje i to poć minjat.
    Zato, kad čujen: Park mladeži, to mi je isto ka da čujen: Park prdeži.
    Ima ona Smojina iz Veloga mista: Prdidu van, šjor redar!

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora