Ajduk i Hajduk

Najčitanije vijesti

Vezane vijesti

Zadnji recepti

Najnoviji videi

Igre, igrice

Vijesti 1

Vijesti 2

Piše: Ćićo Senjanović

Prva štorija: Ni kako si, ni kako zdravlje, ni kad ćeš u Zagreb, nego dreto-šćeto: »A šta je ovo?! Ništa o Hajduku, ništa o Valentinovu? Ma neću ja tebe više čitat ako ne budeš aktualan!« Objasnija san mu da je za sve kriv kalendar. I da mi je puno teško pisat o nečemu ča se tek ima dogodit. Ako mi kolumna izlazi u subotu 12. 2., neman običaj u nju pisat o rođendanu Ajduka, koji je 13. 2., i rođendanu Valentina, koji je 14. 2.
    Evo, da se moj prijatej Jovan Kosijer ne bi osjeća zakinut, odma krećen s ispravjanjen grešaka. Prvo o Valentinovu. Pokušat ću se izrazit suptilno, nježno i pomalo zaljubljeno. Savršeno me boli k... za tu kapitalističku izmišljotinu koju su nan nakalemili pri 20 godin. Eto, to san apsolvira, a sad ajmo o Ajduku. Meni je puno draži Ajduk nego Hajduk. I kad moj kolega Zdravko Zima napiše: »Čovjek može promijeniti politički svjetonazor, može promijeniti državljanstvo, može promijeniti i spol, ali nikada ne može prestati navijati za svoj nogometni klub. Za Hajduk – naravno«, ja mu počnen petavat roge i govorit: »Može, moj Zdravko, da samo znaš kako može!«
    U subotu u ponoća su počele cipat rokete, a ja se njanci nisan maka iz posteje. Gleda san televiziju i razmišlja: Evo je Torcida cili grad okitila, evo sad i rokete palu, a ča je meni Torcida i ča san ja njoj? Zaraj njih san presta odit na utakmice, jer nisan moga trpit ono vriđanje, tučnjavu, dim i pucnjavu. I sad bi se ja triba veselit skupa s njima. U nedilju je bila svečana akademija u Teatar, televizija je prenosila, a ja nisan ni sekund gleda. Ča ja iman gledat u prvi red one koji su od Ajduka učinili škovacu? Popodne je bila utakmica sa Slavijon, opet je bilo na televiziju, a ja opet nisan gleda. Ča ću gledat kad ne znan nikoga od Hajdukovih igrači, a oni se ne znaju tri puta dodat bez falit. Uvečer san na Dnevnik vidija atmosferu, baklje, trake, rokete, krcat stadion, koreografiju, i reka: »Ma, sve je to najobičniji kič.« I tako san bija iznad toga sve dok uvečer nije iša izvrsni dokumentarni film »Glava u balunu« Mladena Ćapina, o sto godin Ajduka.
    Prvo se pojavija najveći i najžešći druker Ajduka Ante Dorić, i kad san ga čuja kako govori po splisku, kako pripovida o svojin druženjima s Vukason, kako evocira uspomene, došlo mi je da uletin u ekran i ciloga ga izjubin. Poza njega san čuja Franu Matošića, pa barba Luku Kaliternu, onda Bajdu, Bearu, Gagu, Buklu, Juru, Nadovezu i Zvonka Begu. Usput su se redale slike i inserti s utakmic, a ja san samo otvorija justa, i svaku malo bi nadlanicon brisa oči. Eto, to je moj Ajduk, to je klub kojega san volija i za kojega san navija! Nije mi bilo drago čut od Bukle da smo na obe ceduljice koje su bile u žaru, iz koje je domaćinstvo finala Kupa izvlačija predsjednik Sarajeva, pisalo Split. Ajde, nek su to naše spliske furbarije, ali se onda nemojmo jidit kad nan Partizan i sudac Maksimović svojin furbarijama odnesu prvenstvo.
    Pogleda san film i zaspa ka beba. Ujutro san još uvik bija pod dojmon filma, ušuška san se i sta mislit kad se to Ajduk transformira u Hajduka. I onda san se sitija. To je bilo kad je otiša Jarni. A dokaz za to je izbor najboje momčadi Ajduka u njegovih sto godin. Pogledajte fotografiju najbolje jedanaestorice. Svaki na prsi ima zvizdu petokraku. A najmlađa zvizda je Jarni. Znači, posli Jarnija – potop!
    Ala je lep ovaj svet, ovde potop, onde cvet.
    Druga štorija: Solipsistička konflagracija ontološki i dezolatno stremi subservijentnosti afilijacijama. Nemojte me dat k vragu. Često mi se dogodi da čitan koji članak u novine i da naletin na rič koju ne znan. Dosad bi je samo priskočija, pokuša bi povatat smisal i iša bi dalje. Onda mi je neko reka da postoji Hrvatski jezični portal i da tamo moš nać skoro svaku rič. Ma, znan ja da postoju i rječnici, moga bi samo pružit ruku i povirit, ali mi se ne da. Je, priznajen, mrvu me sram. Međutim, ni ti sram me nije natira da učin. Jedino me potaka da skupjan te nepoznate riči. Sta san ih zapisivat u blok i u zadnji deset dan san ih naša šest. I od njih san sastavija ovu prvu rečenicu u drugoj štoriji. Priznajte da je baš šesna. Aj, pročitajte je još jedan put. Zašto bi samo ja patija.
    Treća štorija: Koliko se ja razumin u medicinu, Blagaići su sa Šolte. A kako je svojedobno najgora kletva bila »Dabogda te Šolta dopala«, tako su Šoltani masovno bižali s otoka. I di će nego u Split. Ma ni Split nî stâ skrštenih ruk. On in je uzvratija Peron Peračićen. Vridan, dobar, pošten, vozija je autobus, jedino je ima mrvu jači glas. Pa su ga zvali Pere Galama. Ima bit da ih je mrvu infeta pa su i Šoltani počeli galamit. Zove me Ivica Blagaić, smije se, a usput i galami: »Neš virovat šta mi se dogodilo. Udrilo mi je ovrhu na penziju. Iša san na Mirovinski, a oni mi govoru da me tužija 'Inkasator' iz Karlovca, da nisan platija komunalije, i da su me našli priko OIB-a. Da su mi udrili ovrhu od 1200 kun. Je, sve je to u redu, ali ja u životu nisan bija u Karlovac. Lažen, bija san na niki sastanak. Išli smo Vinko Rosić i ja. Bilo je litnje doba, pa smo išli u šandale i kratke gaće, a veštiti su nan se gingali na pikaj u auto. Jebiga, Vinko je zaboravija ubacit postole pa smo trčali po Karlovcu tražit butigu od postoli. Je, dobro govoriš, more bit da su nan naplatili tu trku po Karlovcu. Ma, znan ja da su oni iz Karlovca falili, da in je kompjuter izmiša brojeve i da ćedu mi vratit pineze, ali di su baš mene našli?«
    Pita san ga kolika mu je penzija, a on mi je zaklopija telefon.
    Četvrta štorija: Koliko se god trudija da izbjegnen reklame na televiziju, uvik me negdi dočekaju. A te naše reklame iritantnije su i od gospođe Pam-Pam. Kako privreda nema pinez, sve je spalo na par firmi. Reklamiraju se banke, Konzum, mobiteli, pivo i dekoti. A najdraže mi je čut oni rafal: Za informacije o indikacijama, mjerama opreza i nuspojavama, upitajte svoga liječnika ili ljekarnika.
    A ja ne bi pita ljekarnika, nego bi pita suce. Kako su mogli sto puti osudit Vesnu Balenović za klevetu i uvredu kad se zna da je govorila istinu i samo istinu? Takla se u nedodirljive. Čuli smo se par puti za vrime te njezine kalvarije i ja san naivno iša objašnjavat nedodirljivima da je triba vratit na posal, jer da je njezin slučaj sramota za Hrvatsku. Naletija san na potpuno razumijevanje i velike riči, a posli toga ništa. Kao – baš kad su je tili zaposlit negdi u državnu službu, ona je nastavila blatit nedodirljive. I sad čitan da će je Štern vratit na posal, platit joj zaostatke i stavit je za šeficu antikoruptivnog odjela u Inu. Ne virujen! Zajebali su je sto puti, pa zašto ne bi i stoprvi.
    Pitanje ljekarniku: Ako Vesnu primu na posal, oće li Dragičevića primit u Remetinec?
    Peta štorija: Pita me punica da ča su se sad uvatili kopat jame, privrćat kosti, da ona ništa to ne razumi. Ja da ću joj počet objašnjavat, a ona zove ćer: »Vedrana, moraš mi stavit kapi u oči.« Ona joj govori: »Gledan seriju, neka ti stavi Mile.« Ona zove Milu, a Mile joj govori da gleda utakmicu. Ja joj se nudin da ću joj stavit te kapi, a ona me gura rukon i ni čut. I tako stojimo, kad eto ti na vrata Karamarka. Ja joj govorin: »Evo, bako, pitajte njega o ovin jamama i kostima.« A ona će meni: »Neću, on je političar, a oni nisu iskreni.« Karamarku je bilo neugodno pa joj je reka: »Gospođo, nema razloga da Vam lažem. Najiskrenije Vam kažem da u Hrvatskoj ima 900 jama s tim kostima, i naš je zadatak da to istražimo, da pronađemo i kaznimo ili bar imenujemo krivce, jer svatko zaslužuje da mu se zna grob. Uvjeravam Vas da ovo nije trenutni hir ni predizborna aktivnost, već akcija koja će trajati dok se i posljednja žrtva dostojno ne pokopa i dok se ne otkriju zločinci. Pa ma koliko to novca stajalo, i ma koliko dugo trajalo.« Punica ga gleda, vrti glavon i govori: »Ajde, pošteno, ako je tako, samo nastavite.« Daje mu ruku, a on je pozdravlja i govori: »Htio sam Vas nešto zamoliti. Imate li šta za maškare?« Skida masku i stane se smijat. Smije se punica, smije se maškara, a onda upadne Dijana Čuljak-Šelebaj: »Kretenu, stavi masku, večeras imam razgovor s tobom u Dnevniku 3.«
    Uvečer smo seli ispred televizora, a punica govori: »Evo one dvi maškare šta su nan bile popodne.«
    Šesta štorija: Vidin u novine da je mladež HDZ-a za Valentinovo dilila ženama ruže po Zagrebu. Baš lipa gesta. I onda mi je dalo mislit. Ča čini podmladak u političkin strankama? Ajde, ovi seniori nastupaju u Sabor, na televiziju, na kongresima, daju intervjue, pljačkaju državu, podmeću jedan drugome..., ali ča činu juniori? Je li imaju sjednice? O čemu diskutiraju? Koje su in aktivnosti? Ili samo biraju omladinsko rukovodstvo koje svira onoj stvari, i čekaju da ih seniori pozovu u igru? Zapazija san da omladina SDP-a izvodi performanse u kojima zajebaju čelnike HDZ-a. Ali to je toliko debilno, infantilno i jadno da i meni bude neugodno. Puštaju brod od stiropora i govoru: Ovo je HDZ. Brod se privrne, a oni plješću. Nikidan su zajebavali Jadranku i ostale glavešine HDZ-a i predstavili ih ka urednike na televiziju. Ajde, to je dobro ka ideja, ali je bilo budalasto u izvedbi. E, na to se odma nadovezala mladež HDZ-a, stali su blizu omladine SDP-a i počeli dilit letke di Milanoviću poručuju: Jedem sushi, sve se puši! Ma, bravo! Ovi sve popljačkali, raznili, ukreli izbore, sjebali zemlju, i umisto da se pokriju ušima, oni u Milanovića upiru prstom i govoru: »Ti jedeš sushi.«
    Baš me zanima jesu li in svi tako retardirani ili in je to reprezentacija.
    Sedma štorija: Jesan, prošli put san spomenija Marjan, ali moran i ovi put. Tonko Jović mi je iz Zagreba posla album od 30 stranic, i na svakoj je jedna fotografija Marjana. A to su fotografije snimljene pri 70-80 godin. Napisa mi je: »Lijepo je gledati lijepe stvari, tužno gledati i slušati što se sve događalo, događa ili bi se moglo dogoditi na Marjanu.« Žaj mi je ča san elektronski nepismen, pa ne znan presnimit i poslat ove požutile fotografije u Novi list pa da i čitaoci vidu ovu patinu i lipotu. Ništa, album je kod mene, fotografije nećedu uteć, pa možda dikod i izađu u javnost. I kad ga ciloga ruvinaju, Marjan ćemo pantit po slikama. Mogu ja pizdit, ča me voja, ali život gre naprid. Kad je Split jema 40 iljad duša, lako mu je bilo dičit se s Marjanon. Pazit ga i čuvat. A kako je grad resta, mora je i Marjan past. Nego, kako je samo New York uspija sačuvat oni svoj Central Park?!
    A moglo bi to bit zato ča naših Splićani nema baš puno po New Yorku.

Kolumnu prenosimo sa portala Novi List uz dozvolu autora